Владимир Стјепановић Габелић - уметник и вишегодишњи куратор Српске националне академије у Торонту

Мисија СНА

Од када живите у Канади и чиме се бавите поред уметности?

У Канади сам већ 34 године, што је заправо најдужи период мога живота на једном месту. Истина, нисам баш све време седео у Торонту, него сам правио вишемесечне излете, који су углавном били пословни. Иначе сам запослен у менаџмент компанији и радим као ‘maintenans’ менаџер, већ дуги низ година.

Када сте први пут осетили интересовање или жељу да сликате? 

Не сећам се откад постоји мoje интересовање за сликањем. Вероватно се човек рађа са том жељом, вероватно је то исконски порив у нама да се изразимо на тај начин и колико је то могуће да оставимо неки траг, мада знамо да ништа није вечно и непропадљиво. Моје прве слике су настале у основној школи, на часовима ликовног, али и у атељеу чика Бранка Матишоревића, који нам је предавао тај предмет. Ја нисам академски сликар, али се надам да сам на неки начин успео да се приближим академском цртежу и веома сам сретан и поносан што сам члан УЛУС-а - Удружења ликовних уметника Србије. Своје радове сам излагао много пута овде у Канади у Living art центру у Мисисаги и у галерији Националне библиотеке Канаде у Отави. Излагао сам у Аустралији на Златној обали, у библиотеци Епархије канадске, у галерији Праксис и много пута сам учествовао на заједничким изложбама у галерији СНА, коју сам поред тога водио.

У Галерији СНА сте били куратор од 2016. и за тих шест година сте организовали преко тридесет изложби са више од триста излагача. Лично сам присуствовала многим изложбама и увек изнова била импресионирана. Реците нам нешто о том периоду.

Тада сам био изабран у управу Академије па ми је звање управника СНА галерије допало случајно. Првобитно нисам схватао колики је то посао. Заправо, ја сам касније био решен да направим нешто значајно у нашој заједници. Навикао сам да увек дајем све од себе на сваком послу. Касније сам добио неколико савета од сликара и галеристе Бранка Миоковића, који је искусан у тој причи. Његови савети су ми заиста били од велике користи, будући да нисам готово ништа знао о организацији галерије и начину функционисања.

Иначе, Галерију сам преузео од Љиљане Оташевић, па сам самим тим наследио изложбе дечјих радова, која је након тога постала традиционална све до недавне ковид параде која је све то зауставила, као и највећу изложбу фотографија у свету "КОНТАКТ" која се одржавала у већини галерија широм Торонта.

Поред свих значајних сликарских имена из нашег етничког миљеа као што су Милош Бојовић, Дубравка Мандић, Озренко Мркић, Зоран Рњак, Душан Ћукарић, Љиљана Дошљак, Зоран Сувајац Зограф, Давид Млађовић, Ђуро Лубарда и многи други, у галлерији СНА су излагали и Даглас Едвардс, Вероника Квасетскаја (председник асоцијације портретиста Канаде), Петронела Сирбу и многи други.

Поред изложби да ли бисте издвојили још нека култирно-едукативна дешавања у СНА галерији?

Мислим да су од великог значаја били курсеви сликања, које је држао сликар Милош Бојовић и који је окупио значајан број заинтересованих полазника, мада смо можда направили грешку јер нисмо почели са мање захтевним сликарским дисциплинама. Милош је заиста дао све од себе како би све то успело и мислим да јесте. Ипак је то било нешто ново, као у осталом и часови вајања са Олгом Набатовом, која је заиста невероватна у својом тродимензионалном поимању света јер је радила портрете у свежој глини и природној величини за мање од сат времена. Милош је исто то радио уљем, поштујући исто време. Заиста се радило о два врхунска уметника који су се својим талентом наметнули као најбољи могући избор на захтев студената. У галерији је било веома много лепих дружења и активности.

Можда смо мало затајили на ширем рекламирању догађаја, али једноставно је било тешко одговорити на све у датим околностима. За све то је било потребно више људи и више ентузијазма од свих чланова Академије. Било је ту и неуспелих покушаја, као што је требало да буде оснивање удружења уметника при Академији али то се показало као немогућа мисија, превасходно због количине сујете појединаца који имају потребу да доминирају у таквим ситуацијама борећи се да моментално све преузму у своје руке и да непотребно овладају организацијом, што је било апсолутно супротно нашем начелу и жељама. Тако да је поред свега лепог што се догодило, нажалост, било и неуспеха.

Да ли сматрате да је Српска академија до сада ипак успешно извршила своју мисију?

Све те изложбе које сам ja организовао у Академији су на неки начин биле и део СНА мисије. Водећи галерију СНА, мислим да сам оставио значајан траг на културни живот Торонта. Не само у нашим националним оквирима, него слободно могу рећи и мало шире. Искрено мислим да је на тај начин галерија СНА дала свој велики и не мање значајан допринос културном животу наше дијаспоре.

После овако динамичне каријере, да ли имате још неке планове и неостварене снове?

Нисам стигао да организујем своју опроштајну изложбу у Торонту, а желео сам и спремао се за тај подвиг. Штавише, урадио сам све што је потребно, спремио слике, али време ме је покрало па ће слике завршити или боље речено започети своје путовање, запаковане у кутијама, преко океана.

Надам се да ћу успети да организујем своју прву изложбу у Србији, вероватно у галерији УЛУС-а, ако бог да већ идуће године. То значи да се враћам кући и то ускоро.