Магични хедонизам Аргентине

У Торонту се спрема пролеће, још се не види, али календарски га прижељкујемо, а ја путујем у Аргентину, где крај лета смењује почетак јесени. Туру води и осмишљава Анита Ђорђевић Варга, која се управо вратила са експедиције по Антарктику. Посебно се радујем Тањиној упорности и домишљатости да набави карте за балетску предсатву Кармина Бурана у позоришту Колон (Теаtro Colon), чија сезона управо почиње на јесен, као и фудбалска. И даље мислим да ће то бити највиша тачка очекиваног задовољства, а не знам шта ми се све још спрема.

Смештене смо у хотелу Принципадо у улици Флорида, једној од најпрометнијих и најатрактивнијих улица. Испред хотела чују се узвици: камбио, камбио! Због велке инфлације, мењају се амерички долари по уличном курсу. Без обзира што сам прошла кроз период девизе, девизе, не осећам се баш сигурно да мењам доларе, али након пар дана то је постало свакодневица. Главни оријентир, Бели обелиск, на раскшћу, испред којег су стилизирана растињем два слова АБ, био је неколико блокова удаљен. Широки булевар прелазимо по осећају јер семафора готово да и нема. Град је жив али не и ужурбан. Посматрамо људе, њихово кретање и усклађујемо се. Занимљиво је да Аргентинци пишу фантастичне приче о несталим цивилизацијама, а реални свет им је тако фасцинантан. На једном ћошку проналазимо ресторан с пецивом и одличном кафом Florida Garden, који ће касније постати најчешћа тачка свих сусрета са нашом групом. Примећујем за столовима господу у најбољим годинама, огрнуту крем сакоима упареним са разнобојним панталонама и обавезним ешарпама око врата. Мирно испијају кафу, козерски окренути сунцу. Келнери у кафеу пола века су већ оставили за собом. Старији Аргентинци кажу да су Италијани који говоре шпански, а труде се да буду Французи.

У буквалном преводу са шпанског Буенос Ајрес значи „добар ваздух“. Урбано благо латинске Америке. Структура града је попут мозаика, разноврсна, разнолика и састављена од четврти различитих култура и урбанистичких стилова, од малих места, догађаја и интеракција, незнатно различитих боја, облика и карактера. Град контраста, главни град Аргентине поседује магнетизам који привлачи свакога ко одвоји време да га истражи. Стаклени небодери бацају своје сенке на викторијанске куће из 19. века, а барови танга својим оштрим звуком и дуванским димом секу антикварнице. Обилазимо Plaza de Mayo, Casa Rosada, Manzona de las Luces – колонијални центар едукације и кулуре. У овом делу града налази се и црква светог Игнасиа – најстарија црква у Буенос Ајресу изграђена у 18. веку као и најстарија библиотека – La Libreria de Avila, Congreso Nacional, Plaza Lavalle, Teatro Colon i Obelisco.

Аргентинци воле ноћ и касне изласке и обеде, радно време им почиње око 10 ујутру.

Данас јутарњу шетњу почињемо кроз Реколету, дивно мирно и сунцем окупано насеље, кристално чистог неба. Капија белог звоника окружена пространим тргом са по неким дрвенастим хладом, са обе стране чувана столетним стаблима, која излазе из својих ограда. Та дебела вретенаста дебла, израстају из безвременског муља смрти и рачвају се на све стране. Гробље Реколета, познато по најскупљим гробницама у које су сахрањени сви виђенији људи и аристократе и нобеловци као и породица Евите Перон, личи на град с улицама од породичних маузолеја и споменика.

Након пар сати одлучујемо се за пешачење у потрази за спомен обележјима аргентинског писца Хулија Кортасара. Поскакујем по Буенос Ајресу као да играм (читам) „Школице”. Те Кортасарове приче о животним потрагама и илузијама сусрета и налажења, смештене у декор Буенос Ајреса, гостиле су ме у Школицама, нестандардним, сненим и оригиналним размишљањима, дуги низ година. Надреално галопирање кроз књижевне пасаже! Овај писац, велики мирољубац, не успева ни у протоку времена да застари, јер је скакао изнад времена. Како Национална библиотека Буенос Ајреса тврди, и дан-данас је најчитанији писац. Ништа није необично када се подвргне тихом и истрајном испитивању. Ако не верујете питајте Оливеира и Магу.

Еl Ateneo Grand Splendid у најдужој авенији, најлепша књижара на свету која је настала од театра (Тeatro Grand Splendid) саграђеног 1919. године пренамењеног негде 2000. године. Застакљена врата отварају предворје којим се пењете у главни простор. Плафон је украшен фрескама у пригушеним тоновима, пун круг као купола над храмом читалачког раја. У полукругу начичкане су китњасте позоришне ложе и користе се за седење, позлаћени стубови око њих. На некадашњој бини је кафетерија ресторан, а свуда уоколо књиге. Аргентинци се хвале највећим бројем књижара по глави становника, а читање књига сем у библиотекама, бесплатно је и у књижарама. Отвориш књигу у једној, наставиш после кафе у другој и тако кроз једну шетњу прочиташ три главе романа.

Група од 12 жена и девојака са свих страна света окупљена је и бициклима креће туру кроз Порто Мадеру, преко реке, пешачким доковима до Боке, назад кроз центар до трга окруженог Црвеном палатом и осталим државним здањима, па кроз једносмерне улице назад до улице Флорида. Вожња бициклима је трајала око пет сати и место са кога смо кренули има необичну причу о грађевини која доминира. Једна богата и врло религиозна аргентинска породица је саградила цркву као своју задужбину у близини своје резиденцијалне палате. Син из богате ирске породице која живи у Буенос Ајресу запросио је ћерку аргентинске породице која није хтела Ирца за зета. Док се аргентинска породица башкарила на одмору за непуних шест месеци, одбијени зет саградио је нимало лепу зграду која подсећа на подигнут средњи прст, која у потпуности блокира католичку цркву. Декаденција у свом најбољем издању!

Недеља је и мирно јутро као створено за сањарење на сунцу уз реку, пролазимо поред покретних ресторана са разнобојним столицама од грубог платна. Ботанички музеј који у свом природном станишту има на хиљаде врста птица, остављамо иза и наилазимо на Женски мост. Симбол ексклузивне четврти уз реку коју сваки град има. Мост се протеже преко старих докова и складишта, у луци саграђеној још крајем деветнаестог века. Овај фантастичан пешачки мост је дизајнирао и изградио светски познати валенцијски уметник Сантјаго Калатрава (Santiago Calatrava). Према речима уметника, мост представља пар који плеше танго: бели јарбол симболизује мушкарца, а кривуља моста жену ослоњену на њега. Његово име је у част жена, а одлука да симболизује жену, вероватно је донесена како би се уклопио тематски у четврт Пуерто Мадеро, где су све улице назване по релевантним женама из аргентинске историје.

Буенос Ајрес је одредиште светске класе за љубитеље уметности, с мноштвом занимљивих музеја, радионица, галерија и културних центара. Већина музеја је бесплатна или врло симболичних улазница. То ми говори да је културна свест њених становника веома висока и да схватају да уметност мора бити доступна да би се обнављала или очувала. Усред бетонске бруталистичке зграде, наилазили смо на викторијанска врата која воде у хипстерски арт центар, огуљених зидова на којима је изложен модеран израз у слици, фотографији, скулптури или инсталацији. Неколико ресторана уоколо има столице од моделираних буради и бар на отвореној тераси. Нису све уметнине и лепоте уцртане у мапе, неке смо откривали магичним речима: Чико је л’ могу да сликам? У велелепне резиденције спада и гимназију препознатљива једино по граји деце која допире из отворених прозора. Кроз одшкринута врата поглед је зауставио дах. Ходник предивног подног мозаика од мермера, лого школе, велика табла слике гнерације од 1965. до данас, немо смо посматрали уз осмех, јер је настава у току.

Само неколико блокова од главног градског трга, а насупрот чувеној Пинк палати, налази се највећи културни центар, Centro Cultural Kirchner, некадашња зграда поште. Испред њега је биста Самуела Морзеа, као подсетник на то време. Сама зграда је атракција за себе. Препешачили смо је у потрази за собом Евите Перон, али сем дечјих активности све остало је било затворено. Средишње место у структури зграде заузима велика овална дворана за концерте. С обзиром на величину и облик, кров прекривен Фарадејевим кавезом, подсећа на кита. Улаз је бесплатан, као и концерти, само их треба резервисати унапред.

На широком платоу испред културног центра налази се бронзана скулптура жене борца Хуане Асурдуј (Јuаnе Azurduy), јужноамеричка герилка, која јуриша са мачем у руци, а на леђима у перуанском пончу носи бебу, док су јој пирамидално расути борци низ скуте, које она предводи. Ова скулптура је поклон боливијске владе, па је сходно томе и била извор великих политичких интрига у Аргентини.

Становници овог велеграда су напредни и гледају у будућност, али такође гаје дубоку носталгију за прошлошћу. Са изузетном архитектуром стамбених зграда, позориштима и књижарама, сјајним музејима и галеријама, лепим парковима, култним милонга баровима и кафићима, невероватном кулинарском сценом, фантастичним танго представама и ноћним животом који се може мерити било где, овај град осваја својом магијом.

Музеј савремене уметности МАЛБА, споља према унутра, овај је музеј смештен у изванредној модерној грађевини у срцу Палермо Чика (Palermo Chico). Зграда је сама по себи атракција, изломљениг крова, пуна стакленог простора у центру, са терасом на крову у дивном хладу дрвећа. Унутра, стална збирка музеја укључује јединствену разноликост дела модерних мајстора Јужне Америке. МАЛБА је и културно средиште које повезује многе уметничке форме као што су књижевност, филм и фотографија.

Неизоставан је био и Национални музеј ликовних умјетности (Museo De Bellas Artes), његова збирка укључује европску уметност од средњег века до данас, али што је још важније, у њему се налази изванредан избор аргентинске уметности из последња два века. Овде су изложене слике, и то на веома малом одстојању, које приказују обичаје и дух гаучоса и аутохтоних народа, као и радове неких од најбољих уметника деветнаестог века, попут Кандида Лопеза (Ccándid López) и Прилидијана Пуејредона (Prilidian Pueyrredón). Фотографисање није забрањено! У собама са поставком из двадесетог века налазе се слике, скулптуре, инсталације и друга уметничка дела међународно познатих аргентинских уметника.

Оперска кућа светске класе Колон театар (Тeatro Colon) сматра се једним од најважнијих лирских позоришта у свету, на истом рангу као Скала у Милану, Опера Гарниер у Паризу и Краљевска опера у Лондону. Захваљујући унапред резервисаним картама гледали смо и балет Кармина Бурана. Изузетан оркестар и три хора, веома добра акустика и кад се дода пријатна ложа број 20 на првом спрату, све је било бајковито. Балет ме није одувао, некако несигурна и дрхтурава игра веома младих играча, а кореографија за мој укус преиграла модни укус. За сценографа имам све речи хвале, зауздао је простор и поиграо се општим симболима клерикализма. Нисмо се лако одвојили од сале, а Малбек у оближњој башти показао се као право дугме за поноћни смех и клапарање штикли по плочницима низ авенију Флорида. До горњих просторија и златне сале у Театру Колон, треба посебан водич. Три врсте мермера из три области Италије и Француске, под из Славоније, само су делови овог двадесетогодишњег рада на изградњи театра. Сав материјал довежен је из Европе.

О томе колико и како се једе у Буенос Ајресу, тешко је у једном блогу описати. Храна је укусна и са љубављу припремана, а зачини из три најлепше европске кухиње: шпанске, италијанске и француске. Ни по чему, а поготову по храни, ова земља не припада овом континенту.

Из магичног Буенос Ајреса авионом у раним јутарњим часовима летимо за Мендозу. Видохват из авиона у планине испред буди узбуђење, виде се снежни врхови Анда, кроз плаво небо без облака пробија се јутарње сунце. Врућина сува пустињска, али окрепљујућа са благим поветарцем, потпуно другачије од буеносајреске и влаге ваздуха у њему. „Мендоза: Земља сунца и вина“ пише на знаку добродошлице на аеродрому. Први виноград кога угледам је на паркингу аеродрома! Овде је крајолик раван и неплодан, али захваљујући широкој мрежи канала за наводњавање који доводе воду из Анда, цели овај прашњави регион постао је важан пољопривредни центар у Аргентини.

Након дугих табанања по Буенос Ајресу, као и све жене радујемо се програму планираном за наредна три дана у Мендози. Прво тестирање и упознавање са вином и виноградима из краја који је најпознатији у свету по производњи вина, затим пешачење и кањонинг на успону од 1400 м, на крају брчкање, мацкање и опуштање у спа центру у подножју Анда.

Примећујем дрвеће бујних крошњи које се ниже уз улице града Мендозе, формирајући зелено хладовински тунел, а корење заштићено у бетонским каналима за наводњавање који пролазе између улице и тротоара. Вијугаве улице воде од трга до трга, од шарене баште до клупе у парку. Све успорено и подсећа на приморје, чак и сијеста по три сата поподне ставља катанце на браве, а град је практично у пустињи. Из ваздуха у авиону је изгледало као огромна оаза на ивици непрегледне пустиње. Киша у Мендози је реткост, кажу да имају по десетак дана у години кише.

Вративши се у Буенос Ајрес, оставили смо два дана за гужву по Сан Телму, Боку и Реколету, које су викендом имале штандове са рукотворинама. Пазариле смо слике, шалове, долче де лече, херба мате, ситнице и поклоне. Уживале и на сунцу у баштама испијале кафе и вино, налазиле свакакве ресторане, посластичарнице са ђелатом и свако је место имало своју чар и шмек.

Аргентинци воле да се хвале и веома су поносна нација, кажу да имају највећи булевар, најбољи фудбал, најбоље вино, најбољи говеђи одрезак, најлепшу књижару, најталенованије писце, најлепше театре и архитектуру, најлепше гробље, најлепшу традицију... И у свему су у праву.