КАКО ПОБЕДИТИ МИНОРИЗАЦИЈУ

Драги моји и драге моје,

Обраћам вам се у ово минорно(допско) доба да вас охрабрим, јер се тако и сама охрабрујем. До јуче још разјашњавасмо предзнаке и знаке глобализације у намери да је разобличимо и својим животима нађемо смисао усред олујног, трусног и политички несувислог времена. А сада се десило нешто што нам је поглед усмерило ка новом непријатељу, невидљивом, али опасном по све нас, ма где живели.

Још је Збигњев Бжежински лепо рекао да је у данашње време комуникација теже контролисати милион (намножених) људи, него убити милион истих. Почетком двадесетог века, било нас је, што белих, што жутих, што црвених и црних, око две и по милијарде, а сада нас је близу осам милијарди. И што нас је више, мудре главе су постајале све забринутије како да нама владају, видевши нас све ситније и минорније у глобално планираном будућем свету.

Од када, с божјом помоћи, проради интернет, разазнасмо да се контрола ума и контрола наших голих живота све више удаљава од нас самих. Веровали смо да умемо и знамо да се сналазимо где год нас бацили, дочекујемо се чврсто на обе ноге са главом изнад сивих облака. И то не само једанпут.

И бацили су нас, опет! Али сада, одмах ту, усред дневне собе, испред ТВ екрана с носом залепљеним за њега. Без наде да ћемо се од њега светлуцавог ускоро одлепити. И још му тепамо: „Само ми ти светли, у овој мрклој ноћи, усред бела дана!“ Молимо се у клечећем положају пред њим облепљени ролнама тоалет папира, које нам, као комад меса међу псе луталице, претходно бацише да се око њега побијемо.

У замагљеном уму само једно питање – да ли је тај невидљиви, вирусасти непријатељ негде у граду, у самоуслузи, a можда је већ у лифту зграде у којој живимо? Црв сумње нас изједа, увртео нам га је у главе тај исти телевизор и оборио нас с ногу. Када ћемо и да ли ћемо се усправити, питамо се. Да ли је тај црвуљак вештачки, природни или ванземаљски? Да ли га је посадио ђаво или неки луди научник с цвикерима на врх носа? Џабе нагађамо. Он се множи као аждаја којој стално израстају нове главе, а ми се у свом страху, смањујемо до неслућено минорних размера, које постају мање и од самог вируса корона.

Но, мени је још страшнији вирус који се изродио усред парламента, неважно у којој земљи. Усред гунгуле, политичари палацају својим језицима грабљивица, једни да не би изгубили, а други да би у смутно време преузели власт. Власт над ким? Над овим смртно уплашеним народом? Не, него над новцем који је тај народ до сада зарадио. Питам се, да ли је ово само басна или је рат светова на сцени.

Одем једно јутро на сајт владе да видим какве мере спрема за нас, најугроженије (шмрц) пензионере, чије пензије не допиру ни до ренте гарсоњере у граду Торонту. Узмем прво реч „пензионер“ да бих све претражила на ту тему. Ништа. Онда укуцам реч „пензија“ и опет – ништа. У том ми се јави пријатељица која ради у министарству на увођењу нових мера за помоћ грађанима који су болесни или који су остали без посла. Строго је упитах да ли зна шта влада планира за нас преко 65, али она панично одговори да још не зна све нове мере. Хладним гласом јој запретих да ми се више не јавља ако до краја наредне недеље не нађем у мом претраживању тему „пензионери“. Бар један пасус, бар као шкиљаво светло на крају тунела.

У том ме позва друга пријатељица, учитељица и са патосом свезнајућег едукатора, баци ми у уши „хамлетовско“ питање: „Како да учим ђаке о томе шта је солидарност и хуманизам након свега овога? Ова влада нас одбацује, као да смо сувишни отпадници друштва, оглашава без устезања, да пензионере не носе у болницу када се заразе! Где је ту брига за старе и болесне о којој су нам стално трубили преко телевизије и преко курсева за учитеље?“

Смирих је потпуно хладним гласом: „Драга моја, када криза прође, они који преживе, поново ће учити децу хуманизму и солидарности.“

У међувремену, учимо како да преживимо. Ту су изузетно добри савети о корисности киселог купуса, турмерика, белог лука и ђумбира. Природа, од које смо се одвојили карантином, нуди прегршт лековитих решења за наше измучене душе, а нарочито тела. Помолимо се у то име свевишњем да нам, прво, памет врати у облику здравог разума, а онда ће све лакше да се реши.

Затим, сетите се шта сте радили још када сте дошли у ову земљу – научите како да надмудрите власт, како да преварите банку, социјалне службе, како да нађете посао онлајн чим изгубите онај редовни... Не губите време, јер времена никада нема превише. Када нађете те рупе у закону, а за своје добро, онда певајте. Певајте, што гласније можете! Ако не певате, онда псујете на сав глас! Не дозволите да вас освоји тишина. Миноризација се лакше спроводи у тишини. Гласне псовке не воле ни вируси, верујте ми на реч. Музику пустите до даске и отворите прозоре, пустите Сунце унутра, од тога ће прво побећи – страх. За који дан, осмелићете се и да изађете напоље, јер ће вам се сама природа указати као добра вила.

За почетак, искључите телевизоре и престаните да довлачите кући тај глупави тоалет папир.

Видимо се ускоро на САН-овом најлуђем партију уживо, обећајте да ћете доћи!

Воли вас ваша Снежа.