Изузетност у Срба

Мало је таквих народа као што је српски који има тако бурну и светлу историју. Успео је да очува своје национално биће и своју веру у вишевековном ропству, кроз ослободилачке ратове донео је слободу себи и другима, успешно је премостио векове изгубљеног развоја. Ту је и победа у Великом рату и стварање југословенске државе, победа у Другом светском рату, прилагођавање новим друштвеним послератним условима у новој Југославији... Данас је ту борба за очување државе и територијалне целовитости у неповољним историјским приликама. Поменули смо најважније догађаје, али сигурно не и једине, које Србе чине поносним. Тај понос Србима даје често осећање изузетности. Да, српски је народ изузетан по много чему.

Проблем се јавља када та „изузетност“ постане балван у оку, па се од тог балвана не види садашњица и стварност већ се  и даље живи у прошлости. А томе су многи, нажалост, подложни. Више се верује народним предањима и легендама, народном фолклору прошлих времена, него садашњем, тренутку у коме смо. Наравно, као и увек, има изузетака. Некада, рецимо, наш човек треба да се отисне преко океана, па да издалека види шта се дешава „код куће, у крају“. Много тога сам схватио одавде, из Канаде, напорно зарађујући за хлеб и породицу. Схватио сам да многе приче, испричане тамо далеко и давно, баш и нису такве какве су нам причали. Истина је веома широк појам.

Наравно, овде у Ванкуверу, срећан сам кад прочитам нешто о нашем славном тенисеру или о Тесли, пуно ми  је срце (ево, само да њих овде споменем иако су још многи међу нама познати и славни). Само што нигде још не прочитах детаљно како су до свог успеха дошли. О томе таблоиди не пишу или пишу штуро у стилу „био је у подруму бежећи од бомби”. Нигде о напорном раду, непроспаваним ноћима, мукама, сумњама и одрицањима... Стиче се утисак да је довољно бити Србин па да се буде тако успешан и изузетан. А то је опасно размишљање, поготово за млађе. Хватају тениски рекет и очекују одмах да буду најбољи, јер је Србин „најбољи тенисер света“ и још кад се дода „свих времена“... Ихај! Које ли радости, каквог ли поноса. А о Тесли се још расправља чији је: српски по крви, хрватски по рођењу, амерички по професији и успесима. Или је свачији помало. Ето чиме се докони баве.

Разумем да је истицање националне „изузетности“ потребно онима који лече сопствене комплексе, рецимо о инфериорности и мањој вредности. По народној: „Нас и Руса 200 милиона.“ Или, стао миш на слона и хвали се својом величином. Само ми није јасно зашто то не подстиче наше уважене умове на размишљање и делање. Време истиче, свет одмиче, а ми о једном па једном.