ХОДОЧАСНИЦА ВОДЕ Роман у стиху Снежане Ивковић

Аутор: КАТАРИНА КОСТИЋ

Књижевни подвиг на мосту састајања дијаспоре и матице

ХОДОЧАСНИЦА ВОДЕ

Роман у стиху Снежане Ивковић

Нисам једина која сам указала неколико пута на приметну појаву присуства технолошке интелигенције (од деведесетих година прошлог века) у књижевном животу српске заједнице на северноамеричком континенту. Није требало да прође много времена да се међу нама почну истицати имена инжењера, као популарних песника. Такав статус су стекли и у овдашњем матичном удружењу српских писаца „Десанка Максимовић“. Новина је био и сам њихов наступ: читање песама са мобилног телефона.

Роман у стиху Снежане Ивковић доживљавам као канадско-српско књижевно дело. То је нова књижевна појава за обе књижевности. Таква књижевност, прецизније такав поглед на свет, могао се формирати експлицитно у средини тзв. новодошлих,  израз који се односи на последњи велики талас српске имиграције, чији разлог напуштања родне груде је грађански рат као последица распада велике Југославије почетком деведесетих година прошлог века. И овога пута ћу употребити одомаћени израз: Торонто је Сент Андреја 21. века.  Највећи број новодошлих припада технолошкој интелигенцији. А то су образовани Срби, потпуно формирани у средини из које потичу, са укорењеним навикама и склоностима према српској култури и језику и снажној потреби да се искажу на матерњем језику. Истовремено, њихова перцепција нове друштвене средине изражена је зналачки, са свеукупном опсервацијом, оштрином, прецизношћу, без илузија и заблуда о „америчком рају“. Ако су, док су пунили кофере за прекоокеански пут, маштали о безбрижном животу, понављајући у глави прву тачку Америчког устава: „Свако има право на срећу“, брзо су се отрезнили. Другим речима, живе свим својим бићем у новој земљи, хватајући корак са бесомучном брзином савременог технолошког развоја, стресајући са себе печалбарски менталитет и носталгију за родним крајем као заклон од све убрзанијег животног и радног темпа,  према коме истовремено морају да јачају свој отпор и да постају бунтовници и борци за побољшање радних и животних услова.  Могу да буду и велики сањари и носталгичари, са изграђеном навиком и способношћу да повремено заплове водама имагинације и реминесценције прошлости. Таквих сцена има много у књизи „Ходочасница воде“.

Снежана Ивковић је једна од најпознатијих српских песникиња у Торонту, неколико последњих година је и актуелни председник СКУП-а „Десанка Максимовић“.

Управо је изашао из штампе (Прометеј, Нови Сад), Снежанин роман у стиху ХОДОЧАСНИЦА ВОДЕ – поетски спис о животу једне апатриде на путу ка Великој води. Бољи, креативнији начин да исповеди свој канадски живот, није могла осмислити. Њена искрена исповест натурализоване Канађанке не само да се чита са великом радозналошћу већ буквално запљускује читаочеву пажњу час јаким слаповима водопада,  час одзвањањем капи воде на увиру, а час шумом река њеног детињства, Тисе, Уне...

Читању књиге у једном даху доприноси и сам ритам приповедања: од натуралистичких сцена бројних призора из свакодневног живота, како  пословног  тако и приватног, са сијасет било срећних, било малерозних детаља, као у неком узбудљивом филму. Сам живот је узбудљивији од изрежиране представе. Јунакиња је толико непланирано изложена сталним променама, тачније напорима /А нама (Србима) није само понекад најтеже, / него нам је стално најтеже. А како би могло бити другачије новодошлом стручњаку у сфери компјутера кад брзо све сазна. Зато је Снежана исправљала неупућене сународнике: - Овде се посао не добија, овде се посао ОТИМА. Када на једно место стигне триста молби, шта ти друго преостаје, него да – отмеш! Сањари о „најбољем од свих светова“, а то су углавном они који су у земљу свог новог пребивалишта ушли са парама, преокупирани су ципелама за скијање као делом свог пртљага, а наша јунакиња коментарише: / Ја паковала експрес лонац/ и округлу тепсију... са снажном визијом о нимало романтичном имигрантском животу: Ма какво скијање, какав спуст / ја сам на успињачи / са које нема силаска, / стално се пењем и пењем / с погледом у понор који расте.

Прецизном обсервацијом, обилно зачињеном хумором и иронијом који заводе, скениран је статус имигранта и двоструки стандард друштвене и пословне атмосфере, зналачки изнијансиране лицемерјем и хипокризијом: Имигрант је шизоидна личност / којој мозак ради на једној, / срце на другој фреквенцији, /... Док мозак захуктава / свој енергетски набој / учећи неколико језика истовремено: / енглески, програмерски, / социјално-сналажљивачки, / улизивачки, тело се сналази у новом / боди ленгвиџу, / који обезбеђује позитиван утисак / при тражењу посла: / Јак стисак руке, / гледање право у очи, / продај себе што скупље, /... кажи им да си најбољи, сине, / најспособнији! / Лажи их да све знаш, / ризикуј, брале и сестро слатка... А најопасније, незаустављиво је сурвавање у потрошачки менталитет: / Зна Канада ко је најрањивији, / па иако нам је дала бесплатно / становање, / часове језика, / бесплатан градски превоз, то не значи да све могуће компаније / за препарирање слуђеног / ново-дођоша у идеалног потрошача / и превођење жедних преко воде, / неће покушати да ти истресу / и последњи крвави цент / за осигурање, / за фонд за школовање.../ за уплату лутрије / за улазак у спејс-шатл звани / успех преко ноћи...

Овакав натуралистички, књижевни језик, врло сведен и директан, уз то еруптиван у иронији, сарказму и сатири, који доминира највећим делом књиге, уобичајено је препознатљив као мушки књижевни рукопис. Ауторка се врло успешно и смело обрела у њему као адекватном књижевном изразу да аутентично и верно одслика своју нову животну и радну средину у којој са протицањем времена и продубљивањем сазнања не јењава, већ набујава побуњенички тон због непрестаног сучељавања са корупцијом, неправдом.

Књига пружа и другу страну животног искуства, у домену личног, интимног живота ауторке и у том њеном делу веома је препознатљив женски књижевни рукопис. То се, пре свега, односи на мајчинску љубав главне јунакиње према својој мезимици Жишки, а затим на искрену, постојану, пријатељску оданост према главној личности романа, свом другу из студентских дана и колеги, Ранку. На исти, лирски начин, сликан је однос према колегиници Соњи, савременој, урбаној Амазонки, спремној на спасоносни скок у вис у заобилажењу или рушењу пословних препрека и замки, за разлику од Ранка, превише традиционалног и сензибилног да би се могао уклопити у анонимност брзих промена на личном и професионалном плану. Најлирскији делови књиге су ауторкина носталгична писма упућена преминулом пријатељу Ранку, сублимна у сећању као непролазном осећању, као доживотном трајању, у ком тону су последње странице ове књиге: / Ех, Ранко, Ранко / Понестаје ми схихова Ранко, / док певам о неопеваним парадајзима / који морају у песму! / Придржи ми корпу, / помози, донеси, понеси / приђи ближе са те твоје висине, / пружи ми руку из те твоје неизмерне даљине!

Многи читаоци, пре свега генерацијски блиски Снежани, у њеној искреној и сугестивној самоисповести препознаће у већој или мањој мери сопствене доживљаје: некад мање, некад више среће у тражењу и налажењу посла у професији, стална трка са временом, предвиђене и непредвиђене селидбе, обијање стана: / То је био сигуран доказ / да још нисмо постали Канађани / Човек без сефа у банци и / без осигурања имовине, / то је човек без психологије – ОГОЉЕНИ имигрант! А сви ми Срби из Торонта, проналазимо се у изливу гнева јунакиње и заједнички предузетим акцијама против НАТО бомбардовања наше отаџбине 1999. године: / Кренули смо организовано / Колона крене од Парламента Онтарија, / па до америчке амбасаде. / Јаја лете на фасаду амбасаде, / пред Ускрс, Срби се помамили, / променили јој боју у жуто, на радост / Кинеза, који не могу да у своје радње / донесу довољне количине муниције. / Уааааа, НАТО битанге!... Пристижу нам канадски Грци / са својим бело-плавим заставама. / Својим бојама мора и неба / подсећају нас на величанственог Микиса Теодоракиса, / који је у току рата, 1994. / поклонио нотни материјал / и права за извођење балета / „Грк Зорба“  позоришту у српској Атини.

Како сама ауторка воли да каже, цео њен канадски живот урамљен је у две РАЗГЛЕДНИЦЕ ИЗ ТОРОНТА. То су две Снежанине песме, прва веома популарна и награђивана „Разгледница из Торонта“ написана је одмах по досељењу у овај град и смештена на почетку књиге, препознатљива (и канадским гускама) по рефрену: Сасвим смо се лепо уклопили, а другу ћете прочитати на крају књиге и запамтићете рефрен: Извините, журим на премијеру, / Канадске гуске долазе у град! / Сложићемо се: СВЕ ЈЕ У СИМБОЛИМА!

Моћ песникова да се заогрће надахнућем и у најдраматичнијим тренуцима, дарује књизи топле лирске пасаже, равномерно распоређене и на страницама наизглед несавладиве борбе са животним тешкоћама. Читаоцу, као и самој песникињи, разведрава душу изненадна присутност  „Човека са шалом“ који се доживљава као магновење стваралачке маште, кратки  предах од  оптерећености свакодневицом, својом и туђом.

*****

Дугујем читаоцу објашњење у вези са насловом романа. Потенцијал Снежанин да се успешно обрачуна са овим деликатним књижевним жанром, романом у стиху, препознао је маестро поетске речи, књижевник и професор, свима нама познати Ратомир Рале Дамјановић. У уобичајеној размени стихова, идеја, књижевних жеља и планова,  преко друштвене онлајн мреже, размахивала су се све више крила стваралачке маште наше Снеже и тај узлет се завршио стављањем међу корице три стотине моћног књижевног ткива, композиционо уравнотеженог, а текстуално веома различитог жанра, интонације и расположења. „Поетски роман Ходочасница воде је опор, нежан, ироничан, духовит роман, разигран до бола и смеха… Читава скала осећања која прате савременог човека, страха, немира, неизвесности, усамљености, остављености, преваре, обмане, сабране су у овом роману.“ У овој реченици из Ралетовог поговора књизи, интониран је њен садржај, ритам и привлачност за читаоца.

Текст, односно поговор, Ралета Дамјановића о књизи „Ходочасница воде“ Снежане Ивковић један је од највернијих и најаутентичнијих на релацији књижевног повезивања између писаца у матици и нас у расејању. То желим да истакнем за добро целокупне српске књижевности и да пожелим  такве размене креативних идеја, знања, књижевног и другог професионалног искуства.

Нико не може тако веродостојно објаснити књигу као онај који је професионално, а добронамерно пратио њено настајање.

Нико не може тако препознати аутентичност реченог, као читалац који је непосредно доживео овај нови  „задати живот“ имигранта као припадник наше заједнице у Канади и зато поетски роман, Ходочасница воде, свесрдно препоручујем као обавезну лектиру.