Komunikacija- komformistička privilegija sapijensa

Najmanja komunikaciona jedinica je govorni čin, izvođenje određenog akta kao što je izjava, pitanje, naređenje, zahvaljivanje, čestitanje. Komunikacija je pre svega verbalna, ljudi kažu nešto jedno drugom, a onda od toga što izgovore imaju slušaoca jedno u drugom. Ideja i njena realizacija traži interakciju bar dva misleća bića. U razmeni mišljenja, stavova, dokaza, učestvuju i emocionalna stanja, i karakter, i opravdanost, i spoljni faktori istorijskih ili društvenih trenutaka, resursi kojima može da se sprovede, kao i očekivanja.

Verbalna komunikacija, tvrde lingvisti, zahteva kontekstualnost, jer je ljudski govor omeđan glagolskim oblicima (lični i nelični). Iz toga sledi da autoritativnost ili istinitost iskaza budućeg vremena(futura) direktno zavisi od prošlog vremena (perfekta). U lingvistici socijalni kontekst ima dvojako značenje, okolnosti u kojima nastaje tekst i okolnosti u kojima se čita.

Neverbalna komunikacija se oslanja na vid, tonalitet glasa, dodir, rastojanje, okruženje, fizički izgled, kontakt očima, pokret tela. Njom se služimo u komunikaciji kao poštapalicom da bismo utvrdili istinitost konteksta, verodostojnost iskaza, očitavanjem unutrašnjeg konteksta namere.

Da li se naučnici slažu sa tim da treba verovati očima više nego ušima?

Profesor dr Vladica Veličković, predavač na Univerzitetu Harvard, objašnjava kako nauka utvrđuje verodostojnost konteksta neverbalne komunikacije. „Jedan čest ’argument’ koji smo imali prilike čuti tokom pandemije je da se do zaključka došlo ’čistom logikom i zdravorazumskim zaključivanjem’. U nauci se, međutim, koristi formalna logika i ne koristi se naivno (zdravorazumsko) zaključivanje. Zdravorazumski je misliti da je zemlja ravna jer ne vidite zakrivljenje, ali se analitičkim pristupom dolazi do ispravnijih zaključaka.

Bolje da objasnim to na nekim primerima da naše oči i mozak ne nude uvek vernu sliku realnosti oko nas. Npr. četvrtina ljudskog mozga je uključena u procesuiranju ’gledanja’ što je neuporedivo više od bilo kojeg drugog čula. Svakodnevno iskustvo nam kazuje da smo okruženi trodimenzionalnim (3D) svetom (3 dimenzije: dužina, širina i dubina), međutim, na našoj retini (mrežnjači) stvaraju se isključivo dvodimenzionalne (2D) slike i takve bivaju prosleđene mozgu. Daljom obradom dobijenih dvodimenzionalnih 2D informacija sa retine i njihovom interpretacijom, mozak konstruiše 3D model realnosti. Svi procesi obrade i interpretacije događaju se potpuno nesveno. Međutim, svaka 2D slika na retini može imati više od jedne interpretacije, te nas to dovodi do tačke u kojoj mozak bira jednu od mogućih interpretacija i na osnovu nje formira model realnosti. Postoje izvesna pravila, koja su nam poznata, a na osnovu kojih mozak vrši interpretaciju retinalnih slika.“

Postoje li razlike u socijalnom kontekstu staleške ili klasne komunikacije?

Prvi put sam se susrela sa tim pitanjem osamdesetih godina prošlog veka u razgovoru sa piscem i rediteljem „Seoba“ Aleksandrom Popovićem, čuvši kako govori o svom momačkom dobu. Budući da je bio iz buržoaske građanske porodice, seća se studentskih dana kada su na čuvenom korzou kibicovali devojke. Nikako nije uspevao da se približi devojkama koje su bile lepe, jedre, pekarke. Začuđeno je gledao u te momke zanatlije koji sa dve-tri reči izvuku osmeh i po koji krug na korzou, na njegove oči.

Stvoriti univerzalni jezik komunikacije među ljudima je san svakog lingviste. Najdalje se otišlo u ideji stvaranja veštačkog jezika esperanto, koji se od 1983. godine koristi i kao zvanični jezik „Međunarodne akademije nauka San Marino“, institucije koja je danas prepoznata kao jedna od najvažnijih akademija na svetu. Književnost je razbila te iluzije. Ko se seća „vavilonske ribice“, prirodnog fenomena koji je u stanju da svaki jezik simultano prevede direktno u uši, iz knjige „Vodič kroz galaksiju za autostopere“, uvideće kao i Adams da to neće biti moguće jer čovek sa svojim vokabularom nosi i svoj kulturni bagaž.

Lingvistika tvrdi da prvih sedam reči koje izgovorite mogu pokazati da li imate univerzitetsko obrazovanje. To čak ne mora biti govor koji ima smisla ni tekstualni kontekst. Istraživači su pri eksperimentu, podelili govornike u grupe različitih društvenih klasa, temeljene na njihovom obrazovnom dostignuću i njihovoj profesiji. U okviru eksperimenta su posmatrali govornike kako izgovaraju reči „i“, „od“, „misli“, „lepe“, „zamislite“, „žute“ i „tačka“. Iz tih sedam izmontiranih reči, mogli su pogoditi društvenu klasu brzinom većom od slučajnosti. Studija sedam reči temelji se na ranijim istraživanjima koja su pokazala da su signali socijalne klase svuda, čak i napisani na našim licima.

Ovaj eksperiment sedam reči ima šire implikacije na ekonomsku pokretljivost, koja je u Severnoj Americi postala do sada najsuženija. Istraživači sugerišu da će govorna signalizacija otežati preskakanje socijalnih ekonomskih granica, jer „sličnost povećava sklonost“, a mi nastojimo komunicirati i povezivati se sa sličnima.

Već znamo da ono što nosimo i ono što posedujemo određuje nas na društvenoj lestvici. Ali izgleda postoje delovi našeg socioekonomskog statusa koji se ne mogu kupiti na brzinu. Jedna je studija utvrdila da se na osnovu kontura lica ljudi može tačno pročitati i odrediti njihovo imovinsko stanje. Što bi značilo da je govor direktno povezan sa društvenim statusom. Prema toj studiji, završenoj pre pandemije, objavljenoj u časopisu Journal of Personality and Social Psychology, naučnici su potvrdili da koliko novca imamo napisano je  na našim licima.

„Kada pojedinci tačno signaliziraju i percipiraju društvenu klasu u interakciji s drugima, signali koji  u komunikacji ističu razlike u društvenoj klasi verovatno će stvoriti prepreke za formiranje odnosa izvan granica klase“, navodi se u toj studiji. Ako se možete brzo, često i tačno identifikovati na temelju svojih reči, to je, ispostavilo se, još jedna prepreka koja otežava prelazak granica klase.

Naime, naučnici sa Univerziteta u Torontu želeli su da otkriju koliko možemo sami zaključiti iz znakova na licu. Projekat je eksperimentalno okupio 80 studenata sa zadatkom da pogledaju fotografije 160 muškaraca i žena između 18 i 35 godina. Odabrali su fotografije koje nemaju oznake, tako da učesnici ne bi mogli stvoriti pretpostavke o tetovažama, pirsinzima ili dlakama na licu. Takođe su izrezali lice i stavili su sve fotografije u sivim tonovima, bez boje. Polovina ljudi na tim fotografijama ima godišnje prihode iznad 150.000 dolara, a polovina prihoda ispod 35.000 dolara. Kada su učesnici bili zamoljeni da nagađaju koja su lica bila bogata, a koja siromašna, pogađali su više od sedamdeset posto, što prevazilazi slučajni pogodak.

„Tada smo utvrdili da postoje zapisi tih suptilnih emocionalnih izraza, ima smisla da bi usta pokazivala veći deo toga jer su usta ono što najviše koristimo, posebno s pozitivnim emocijama, kao što je osmeh", rekao je za CNN Nicholas O. Pravilo, glavni autor studije.

Uopšteno, svaki znak pozitivnosti vidljiv na licu povezuje se s osobom koja je dobro situirana, jer je rasterećena. To zaista ima smisla. Novac može učiniti razliku između sjajne slike sreće ili naglašenog, izraženog izgleda lica „ja sam u dugovima“ u linijama brige oko usta. S vremenom te emocije postaju trajno ugravirane na licu. Muskulatura lica može da hipertrofira i koža se može urezati na načine koji odražavaju ponavljane izraze, rezultirajući umornim ili odmornim izgledom koji nalikuje osnovnom ili najčešćem osećanju te osobe, objasnili su istraživači.

Drugim rečima, životno iskustvo, bilo dobro ili loše, kaligrafija je na licu. Mišići našeg lica mogu imati i trajne posledice na našu zaposlenost. Kada su učesnici bili zamoljeni da procene verovatnoću koja će osoba sa fotografije uspešno dobiti posao kao računovođa, dali su prednost bogatoj grupi.

Ovo je uznemirujuće otkriće koje pokazuje kako prvi utisak može produbiti socijalne razlike. Osobe koje izgledaju stegnuto kao pod stresom i siromašno neće dobiti poslove pre onih koji izgledaju opušteno i bogato. Dokazano je da se prvi utisak teško menja. Možete promeniti ono što oblačite, ali ne možete promeniti lice.
Pre nego što se odlučite da se podvrgnete botoksu, stručnjaci vas savetuju da bez obzira na finansijske teškoće budete usredsređeni na dobre stvari u svom životu i pronalazite načine ublažavanja stresa. Pozitivan izgled lica donosi veće šanse za pozitivne finansijske prilike.

Dakle, komunikacija kao komformistička privilegija sapijensa, uz neophodne resurse inteligencije i obrazovanja, ključni su faktori koji vrše korekciju lica, koja može da promeni socijalni status. Da li može uticati i na odabir partnera? Za tu pojavu lingvisti su kod mladih registrovali novu reč sapioseksualnost. O tome kako je sapioseksualnost naprasno postala sveprisutna, nemački list Bild piše: „Sapioseksualnost je nova reč i označava privlačnost inteligencije. Reč je o trenutku u kom osoba shvata da je inteligentni sagovornik svojom pričom ne samo animira nego i privlači.”