„VOZ“ stigao u Kanadu

Predstava „Voz“, pozorišta „Zvezdara teatar“, gostovala je proteklog vikenda u Kanadi. U organizaciji Sistem entertejnmenta (System Entertainment), publika u Torontu je imala priliku da pogleda predstavu dva dana zaredom (22. i 23. septembra) u teatru Izabel Bader (Isabel Bader Theatre), a nakon nekoliko dana (25. septembra) odigrana je još jedna predstava u Kičineru, u Redžistri Teatru (The Registry Theatre).

Predstava rađena je prema romanu Kormaka Makartija, u režiji Voje Brajovića, koji zajedno sa Sergejem Trifunovićem glumi u ovom dramskom dvojcu. Ovaj izvanredan glumački tandem tumači likove Belog (Voja Brajović) i Crnog (Sergej Trifunović), junake priče koji su potpuno oprečni po pitanju suštinskih životnih stavova. S jedne strane, energičan i provokativan u svom nastupu, Sergej Trifunović je savršeno odabran za ovu nesvakidašnju ulogu Crnog. Zahvaljujući svojoj veri i pored teške sudbine, on se oseća kao pobednik, živeći i dalje nadahnut verom u Boga. I kao takav, Crni tokom predstave sve vreme vodi veoma dinamičan dijalog sa Belim, znatno staloženijim, ali i duhovno klonulim, palim anđelom, koji ne poznaje Boga, niti vidi nadu u spasenje. Nakon gotovo dva sata neprestanog mentalnog rvanja i preispitivanja svojih dubokih uverenja, junaci ove predstave se rastaju, ostavljajući publiku zamišljenu nad velikim temama kao što su život, smrt, patnja, Bog i vera.

Ova neobična, interaktivna predstava, prepuna simbolike i upozorenja, započela je već u samom holu teatra, gde je veliki broj „putnika“, tj. posetilaca same predstave, nestrpljivo čekao, kao na prepunom peronu, da se „voz“ pojavi. A onda je na iznenađenje prisutnih, Sergej Trifunović lično otvorio vrata sale teatra i pozvao „putnike“ da se ukrcaju. Tokom trajanja predstave, svetla u sali su sve vreme bila upaljena, a gledaoci su na trenutak pomislili da je po sredi neki tehnički kvar ili možda neki propust ili nepažnja pojedinca da pritisne prekidač kada je trebalo… Ali opet znali su da je to najmanje važno jer su ovi divni ljudi došli izdaleka da nam uprkos svim trivijalnostima, velikodušno donesu duhovnu hranu i nema mesta cepidlačenju. Međutim, kako se ova čudesna priča odmotavala, ispostavilo se da sve što se dogodilo „te“ večeri zapravo i nije bilo slučajno, pa ni sama svetlost koja je gorela u sali tokom čitave predstave. Ona je simbolično osvetljavala jednu zajedničku pozornicu života u kojoj su svi prisutni dobili izvanrednu priliku da učestvuju.

Od onih koji su već imali priliku da pogledaju ovu predstavu dobili smo i neobično upozorenje da ne koristimo telefon, jer se nebrojano puta dogodilo da Sergej oduzme telefon onima koji ga koriste tokom predstave. Tako da su prisutni svoju buku tokom predstave sveli na minimum, ali se ipak našao jedan hrabri ljubitelj bombona, koji je šuškanjem papirića skrenuo pažnju na sebe i dobio u duhovitom maniru „vaspitne packe” od Sergeja.

Ovo je priča o dvojici junaka koje je sudbina spojila na peronu železničke stanice, u trenutku kada jedan od njih, Beli, želi sebi da oduzme život svojom odlukom da se baci pod voz. Crni u tome pokušava da ga spreči, zatvarajući ga na neko vreme u ovu našu predstavu, i tako donekle uspeva da prolongira njegovu konačnu odluku, beznadežno pokušavajući da mu ukaže na put spasenja. Sama priča, između dva konfrontirana junaka, istumbala je naglavačke mnoga zabludela verovanja u kojima nam prolazi život, a sa njim simbolično i svi vozovi, a na nama ostaje izbor da li ćemo se na njih ili pod njih ukrcati, kako to neobično tekst sugeriše.
S jedne strane je Beli koji, lišen vere, jedino spasenje od besmisla i životne patnje vidi u oduzimanju sopstvenog života, a sa druge strane je Crni, koji uzaludno pokušava da probudi u njemu želju za životom, da mu prenese svoje sopstveno ushićenje verom, Bogom i suštinom, ne bi li mu ukazao na neki svetliji i smisleniji put spasenja, za koji su, na njegovu žalost, mnogi ljudi neosetljivi i slepi. Beli, kao učeni profesor, verbalno veoma vešto izbegava klopku istine u koju Crni sve vreme pokušava da ga smesti, a nizom svojih elokventnih odgovora Beli uspešno rešava mnoge filozofske zagonetke koje mu Crni postavlja. A ono što je interesantno, taj isti profesor koji je pročitao preko 4000 knjiga u svom životu, nekim čudom nije pročitao, po rečima Crnog, najvažniju knjigu, a to je „Sveto pismo“. Da li je to slučajnost, da se čovek zavidnog obrazovanja nije obreo da pročita ovakvo jedno delo, suvu istoriju ljudske suštine, vere, greha i samog postojanja, knjigu koja sadrži odgovore na mnoga važna pitanja? Crni se pita, kako se to dogodilo, da se u moru pročitanih knjiga ne nađe jedno tako važno delo, a u vazduhu je ostalo pitanje, da Ii takav propust leži u nedostatku vremena ili same vere?

Ova duboka, filozofska i univerzalna priča ostavlja nas u čudu i pokreće mnoga značajna pitanja o veri, patnji i smislu života. Publika je ostala zatečena pred nizom životnih enigmi koje je ova priča pred njih postavila.

Nakon predstave, iz teatra su izašli Voja i Sergej spremni da se lično pozdrave, fotografišu i razmene par snažnih reči sa svojom publikom u tuđini.