ЧАРОБНИ ПЕРУ: ОД ЛИМЕ ДО МАГИЧНОГ МАЧУ ПИКЧУА

ЛИМА
Пролећна дестинација ове јесени био је Перу. Сме-штени у дивном хотелу, украшеном етничким детаљима, с пространом баштом и зеленим терасама, започели смо наш боравак у срцу најпознатијег дела Лиме – Мирафлореса. Разгледање града с водичем отворило је врата овој чудесној земљи. Аутобусом смо кренули ка археолошком музеју Ларко, где се векови историје преплићу у фасцинантној збирци. Потом је уследила шетња кроз најстарији део града Plaza de Armаs и обилазак величанствене шпанске катедрале. Већ тада сам схватила да Перу подсећа на Борхесов Алеф, место где се прелама цео свет. Ово је земља која нема један идентитет, већ мноштво лица, култура и прича. Кад се све зачини мистеријом цивилизације Инка, Перу сваку душу обузима на посебан начин. Као и национално пиће од црвеног кукуруза које се дуго ферментира, утисци о овој земљи сазревају с временом, остављајући трајан укус и осећај јединственог путовања.

Град Лима обухвата велико пространство, с једне стране оивичено је Тихим океаном, а с друге високим пла-нинским венцем Анда. Састављена је од многобројних фа-вела, сиромашних четврти, али и веома луксузних кућа и раскошних грађевина у областима Мирафлорес и Баранко. Ова огромна класна разлика била је очигледна, али није једина подела коју сам приметила. Становници Перуа су дубоко побожни и привржени католичкој вери, која је донета насилним покрштавањем током шпанске колонизације. Ра-скошне и богато украшене катедрале, пространи тргови са споменицима и фонтанама у средишту, сведоче о шпанској архитектури и традицији. Централни трг у Лими Plaza Mayor је под заштитом Унеска, као најстарији сачувани трг у Јужној Америци. Његове импресивне грађевине говоре о богатој историји града. Међу њима се издвајају Председничка палата, Градска кућа Лиме, Катедрала и Палата надбискупа.

Лиму је основао и саградио Франциско Пизаро у 16. веку, као престоницу шпанског царства у Јужној Америци. Ова колонијална престоница била је центар власти и културе наредна три века. Данас се Пизаров споменик поново налази на главном тргу, подсећајући на сложену историју Перуа.

Историјски посматрано народ Инка је био много-божачки и веровао је да су њихове вође отеловљење Бога Сунца. Међутим, шпанска колонизација донела је драстичне промене у култури, религији, језику и писму. У сваком Перу-анцу живи дух поробљеног и дух поробљивача. По речима нашег водича Хулија Цезара, потомка Инка народа, промене у култури су биле толико дубоке да су и његова браћа пре петнаестак година одбацила традиционалне покриваче од алпаке, ручно израђене и чуване као културолошко благо у породици. Матерњи језик кечуа, на који је Хулио поносан, његова браћа знају али га не користе, док га братанчићи нису ни научили у страху да ће бити исмевани. Па ипак, однедавно кечуа језик је као и шпански званичан језик у земљи, па су и сви натписи исписани на оба језика. Кечуа има фонетско писмо, створено у новијој историји. Један од најважнијих симбола богатог наслеђа Инка је Музеј Ларко. Смештен у раскошној цветној башти, Музеј поседује збирку од око 40.000 артефаката, пружајући посетиоцима прилику да зароне у историју и уметност претколумбовских цивилизација.

Четврти Мирафлорес и Баранко су врло живописне. На стрмој обали, тик уз високе стене, налази се веома дуго шеталиште, које пружа величанствен поглед на океан. На местима где се појављују дубоки усеци у копно, напра-вљени су дугачки мостови, пружајући осећај лебдења над непрегледним пространством воде. До самих плажа се стиже стрмим степеницама. Парк љубави, који се налази на литици изнад океана, првобитно је створен да ода почаст љубави и романтици. Дизајнирао га је изузетни перуански уметник Виктор Делфин, а службено је отворен 1993. године. Централна скулптура двоје љубавника окружена је вијугавим зидом украшеним мозаицима јарких боја. На њима су исписани стихови љубави.

Судар опречности и симболика бездана и раскоши прожимају се у Перуу, спајајући неистражене и мистичне трагове народа Инка са раскошним шпанским китњастим стилом. Ова динамика је посебно изражена од Парка љубави до мурала у четврти Баранко, где се разноврсни и разнобојни архитектонски стилови непрестано преплићу, стапајући старо и ново у хармоничну целину. Завирили смо и у музеј познатог муралисте Ривера. Његови мурали су живих боја и симболичних сцена, одишу авангардним бунтом и уметничким критичким немиром. Посматрача готово увек емотивно увуку у свој свет, позивајући на размишљање.

Ова веома шармантна периферија Лиме препуна је живота: дивни ресторани, бутици, галерије, шеталишта поред обале и безбројни пешачки мостови, који терасасто пресецају калдрмисане улице. Звуци креолске музике, јединствене ком-бинације перуанског фолклора и балада, допиру са свих страна. Уз традиционално пиће писко соур (са лимуном и умућеним беланцем) или уз безалкохолну ћића мораду од црвеног кукуруза, локални кромпир и салату од авокада, уживали смо у шетњи.

Најдрагоценија је вуна од алпаке или бебе алпаке. Уз производе издају и сертификате, јер лаковерни туристи из незнања купују све шарено што подсећа на дизајн древне цивилизације. У музеју Инка, који се налази у старом делу града, изложени су прекривачи, понча и таписерије пронађене током најстаријих археолошких истраживања. Пошто сам свако мало запиткивала и у шали убацивала да су ванземаљци помогли цивилизацији Инка, Хулио наш водич је у Музеју у једном тренутку узвикнуо: „А сад Ванземаљци!“ Пришли смо ближе витрини у којој су изложене четири лобање. Задњи део главе био је издужен нагоре и видно подсећа на филмску визију ванземаљаца. Његово тумачење је да су попут јапанских гејша, које су повезима смањивале стопала, и Инке везивале бебама главе и мењале облик. Постојала су слична истраживања на животињама, али је утврђено да се и функција мозга, услед промене облика лобање, мења. Можда ту лежи нова теорија мистичног свезнања народа Инка.

Да су били вешти у ткању, плетењу и изради текстила, то се данас може видети на сваком кораку, али да су плетење мостова од прућа сачували усменом традицијом до данас, прилично ме је изненадило. У Музеју је опис и фотографија моста од прућа Queshuachaca, који се већ 500 година у јуну обнавља. То је светковина на којој сви становници учествују. Мост је под заштитом Унеска.

Остаци зидина, које су изградиле Инке, импозантни су камени блокови који су својом стабилношћу и ужљебљењем без везивног матерјала и даље мистерија. Постоји много тумачење, али пред зидом од 12 углова, свака логика ручне обраде гранита без алата једноставно престаје. Куско је изгра-ђен на трусном подручју и последњи велики земљотрес скоро га је сравнио са земљом. Грађевине којима није наудио су оне из периода Инка.

На путу кроз вијугаве Анде наилазили смо на мноштво села. Углавном су у котлинама или на обронцима високих планина, окружена терасастим пољопривредним имањима. На њима се узгаја око 5000 врста кромпира, 200 сорти куку-руза разних боја и осталог поврћа. Куће су грађене од блата, сламе и дрвета. Углавном су црвене боје, наранџастих крово-ва и прозора ужих на горњем и ширих у свом доњем делу. Прозорска окна имају облик раширених ногу ради боље стабилности.
Света долина је пуна археолошких налазишта, а до њих се стиже изузетно добрим путевима, усеченим у високе планине. Први локалитет био је солана Salinares de Maros, смештена на обронцима планине и још са пута је призор задивљујући - xиљаде тераса на којима се месечно вади сто-тине килограма соли. Претпоставља се да су га изградили Вари, цивилизација пре Инка, између 700 и 1100 године нове ере, а вода долази из подземних извора планине Qaqawinay. Власници су локално становништво и со добијена овде је нежне розе боје.

На путу за археолошки локалитет Олјантајтамба, свраћамо у женску заједницу која израђује ручно ткане шало-ве и од тога живи. У оквиру те мале комуне налази се поље на ком се узгаја преко 3000 врста кромпира.
Утврђење Олјантајтамба, смештено на ушћу река Урубамбе и Пачаканче, представља импресиван пример гра-дитељске вештине Инка. Ово утврђење, пажљиво уклесано у брду, некада је служило као кључна одбрамбена тачка у борби против шпанских освајача. На самом врху је Храм Сунцу, грађен од монолитних камених блокова, тежине од 50 до 100 тона. Сам градић одише шармом и аутентичношћу. У његовом средишту простире се парк, богат зеленилом, око којег се у савршеном кругу налазе мали ресторани, бутици, шаренолике тезге и сувенирнице. Ако се мало зађе у старе делове насеља, примећују се уски канали испред сваке куће, кроз које непрекидно тече вода. Водич Хулио објашњава да вода у каналима потиче из планинских ледника. Иако није за пиће, она вековима тече истим ритмом, за-хваљујући генијалном си-стему за наводњавање који су осмислиле Инке. Без грешке и без промена – ни кап више, ни кап мање – ова вода прича причу о јединственом знању и поштовању природе.

МАЧУ ПИКЧУ
Одавде креће воз за Мачу Пикчу! Постоји још један пустоловнији начин да се стигне до овог светог места, а то је Inka Trail. Ова стаза води кроз задивљујућу природу, пролази кроз неколико базних кампова и путовање траје око четири дана хода. Ми смо се одлучили за удобнију опцију – путовање возом у трајању од три и по сата. Вожња је била изузетно искуство захваљујући великим прозорима и стакленом крову воза, који омогућавају несметан поглед на пејзаже Анда. Време је пролетело док смо уживали у панорамама река, планинских врхова и бујних шума.

Последња станица возом је Аagyos Calientes, живо-писно туристичко место са бројним хотелима, ресторанима, продавницама и неизоставним салонима за масажу. Првог дана смо разгледали град, купали се у базенима с мине-ралном водом, пешачили стрмом стазом до водопада и уживали у предивној перуанској кухињи. На врху планине пронашли смо и шумске јагоде и дрво банане. Дан је био врео и расхлађивање планинском водом је пријало.

Поподневна „инка“ масажа, коју нам је водич Хулио топло препоручио, била је савршен завршетак дана, а уједно и последња припрема за сутрашњи поход у легендарни изгубљени град Мачу Пикчу. До светог града стигли смо аутобусом, возећи се уским и кривудавим путем по стрмим обронцима Анда. Превозници, уз помоћ воки-токија, пажљиво се мимоилазе на овом изазовном терену. По доласку добили смо улазнице за успомену и затим кренули стазом која води до самог врха, одакле се пружа чудесан поглед на овај древни град. Док сам се пењала дрвеним степеништем, ноге су ми клецале, али радозналост и узбуђење су преовладали. Једном руком сам држала своју храброст, а другом телефон, одлучна да овековечим призор са литице над Мачу Пикчуом.

Све је одисало неком мистичном тишином и спокојем. Град је скривен међу планинским врховима, ушушкан у наручју природе, што објашњава зашто је вековима био скривен. Ламе и алпаке мирно су пасле на пропланцима, а реке посетилаца, који су се углавном држали за зидове, опрезно су корачали стазама овог светог места. Посматрано са висине, насеље се дели на две области: стамбени део са храмовима и терасасте површине за гајење поврћа. Зидови су израђени од великих камених блокова, савршено ужљебљених да између њих не може стати ни лист папира. Посебно се истиче Храм Сунца, исклесан из једног јединог монолитног камена, што говори о вештини и знању Инка. Претпоставља се да су били врсни познаваоци астрономије, а положаји свих грађевина усклађени су са кретањем сунца и звезда. Та хармонија природе, знања и духовности осећа се на сваком кораку.
Са свих страна усликан и препешачен, Мачу Пикчу оставља упечатљив траг у сваком ко га посети. Његова прича није само о Инка цивилизацији већ и о људској похлепи. Британац Хирам Бингам, који је свету открио овај град, уз подршку своје владе опљачкао је највећи део артефаката и однео их у Америку, јер истраживачки центар у Лими није имао довољно средстава за ископавање и рестаурацију. Блага Инка, закључана у сандуцима, никада неће бити враћена.

Перу је последњег дана успео да им истера дах из плућа. Наиме, излет који је започео у рану зору довео нас је до острва Paracos aracas и Х Huacachin. Укрцали смо се на бродиће за разгледање природног резервата, дома разних заштићених врста. На стенама су нам позирале фоке и туљани, па онда пингвини, птице окупљене у јата, морске крабе, јежеви и рибе. На обронцима стена указивали су се чувени наска цртежи, Nasca lines, чија симболика и даље интригира, посебно они цртежи који подсећају на биљку ајахуаску.
Након мора кренули смо према пустињи. Пауза за ручак уз дегустацију националног пића писко освежила нас је за авантуру која је следила. У срцу песковитих дина, оаза са вештачким језером и малим градићем деловала је као сан. Али права пустоловина тек је почињала. Вожња великим џиповима кроз дине била је право адреналинско лудило. Скакали смо, смејали се, вриштали, стискали се једни уз друге, падали, покушавали да снимимо тренутке који су брзо пролазили. Исцрпљени, окушали смо срећу на даскама за скијање по песку. Ја сам се само једном спустила, док је остатак екипе потрбушке заронио кроз високе дине песка. Залазак сунца над овом оазом никада нећу заборавити.
Ово је било путовање које, чак и да сам га сама измаштала, не би могло бити савршеније.