In memoriam: ЖИВОТ ВЕЋИ ОД РОМАНА Разговор са Живком Перић

Госпођу Живку Перић упознала сам давно у торонћанском метроу. Разговарала сам са својом тада маленом ћерком, када ју је непозната путница, чувши да причамо на српском, упитала како се зове и представила нам се као бака Живка. Рекла је да има троје унучади и да је за сваког написала по једну књигу. И тада у метроу је читала књигу, па се наш разговор наставио о књижевности. Нисам ни знала да је моја необична сапутница – лекарка у пензији која је радила по Африци и Азији, као и да је аутор неколико изложби етнолошког блага Србије у Торонту.

САН: Реците нам нешто о изложбама аутентичних старих предмета из Србије које сте организовали у Торонту?

Антиквитетима се бавим од давнина и поседујем велики број оригиналних експоната. Један број тих предмета сам пренела у Канаду и приредила неколико изложби у Торонту и Мисисаги. Највећа и најпосећенија изложба је била 2010. године у Метро холу у центру Торонта и трајала је читавих недељу дана. Помоћ за поставку ове изложбе пружили су ми моја породица, четрдесетак волонтера из заједнице и неколико спонзора, а општина Торонто је уступила простор. Ова изложба је привукла многобројне посетиоце, а посебно је значајно што је имала велики број посетилаца свих нација којима смо на тај начин представили богату српску културу и традицију.

САН: Да ли имате планове да поново организујете нешто слично?

У припреми је изложба која би приказала српске књиге из 18. века, књиге издате до педесетих година 19. века, документе, писма, фотографије, стари новац и слично. Око две трећине експоната је већ припремљено, тако да изложба може да се очекује током следеће зиме. Биће потребни волонтери и не сумњам да ће изостати спонзори.

САН: Веома сте активни у српској заједници у Торонту. У којим сте све организацијама активни члан?

Члан сам Српске националне академије, Удружења „Десанка Максимовић“, књижевног клуба Србика и баште на Блур Излингтону. А посебно ми је драго што сам од самог оснивања часописа САН члан његове редакције.

САН: Неколико година сте у Торонту и представљали ваше илустроване приче за децу. Реците нам мало више о томе.

Када сам добила своје унуке била сам инспирисана да пишем приче за децу. А током времена сам се одлучила и да објавим сваку од тих илустрованих збирки прича. Сматрала сам да кроз презентацију тих прича у Торонту, децу српског порекла могу подстаћи да боље разумеју и говоре српски језик. Да остварим ту вишегодишњу идеју изузетно су ми помогле наставнице српског језика у школама, а чак су ми и библиотеке Торонта уступале простор за презентације. Нека од те деце, која су присуствовала тим презентацијама, сада већ имају и своју децу и још увек ме препознају на улици и јављају ми се. Драго ми је што сам те дечје књиге имала прилике да презентирам и у Дечјем селу у Сремској Митровици, у којем живе деца без родитељског старања.

САН: Реците нам нешто о вашем детињству, какво је било ваше одрастање?

Рођена сам у селу Кусадак у срцу Шумадије. По завршеној основној школи, која је у то време трајала четири године, моји неписмени родитељи су нашли начина да ме пошаљу на даље школовање у Београд. Као десетогодишње дете почела сам да живим код једне породице у којој сам служила и тако сам наставила школовање у Петој женској гимназији. Деца су ме у школи злостављала због мог сељачког облачења, а понајвише акцента, али ја сам се изборила за поштовање тако што сам била одличан ђак. Било је то време окупације када се гладовало и живело у великом сиромаштву. У време Недића добијала сам купоне за храну и нове ципеле којима се ђон распао после три дана.

САН: Ваша ситна грађа и успешно очувана линија сведоче да сте се некад активно бавили партерном гимнастиком. Какве сте резултате постигли у овом спорту ?

Бавила сам се активно спортом. Била сам и члан градског спортског штаба и инструктор слетова у граду и на радним акцијама. Било је потребно много вежбе и труда. Била сам и предложена да идем на међународно такмичење из гимнастике које се одржавало у Канади. Припреме, вежбе, дивна гардероба, понос! Али ја сам на крају одустала! Зашто?

Потрефило се да су у току припрема за то такмичење биле и припреме за слет у част рођендана друга Тита, па сам ја уместо да одем у Канаду одабрала да припремам групу за слетске вежбе и носим штафету за друга Тита. Ето у тим годинама сам била велики идеалиста чак и скојевка у тајности. Али убрзо је дошло до преврата у мојој свести. Чудна су то доба била. Врло брзо се показало да тај исти друг Тито није био баш најбољи ни према мојим родитељима, ни према мени, ни мојој генерацији.

САН: Где сте завршили факултет и специјализацију? Какви су вам били почеци докторске каријере? Која сећања носите на тај период Вашег живота?

Факултет сам завршила у Београду и већ од друге године била сам демонстратор на вежбама на факултету и тако сам се издржавала и помагала своју породицу на селу. Као млад доктор добила сам посао у Босни. Радила сам у Бијељини, а понекад је требало и да обилазим болеснике и по удаљеним селима. Та села нису била повезана путевима па сам у обиласке болесника ишла на коњу. Ту сам испекла занат као млад доктор. У Бијељини сам се упознала и са својим будућим мужем који је био млади официр са службом у Босни.

САН: Како се десило да сте отишли да радите у Габон, Нигерију и Ирак?

Завршила сам медицину рада - специјализацију о професионалним болестима, условима рада и здравственом стању радника. То је била перспективна струка и у то време је било само нас неколико лекара медицине рада у целом граду. Бавила сам се здрављем радника многих фирми, а највише бринула о здрављу оних у рударству и грађевини. Фирма Геозавод ми је финансирала додатну едукацију у руднику живе Идрија у Словенији, да припремим све што је потребно за заштиту рудара у руднику живе Шупља стена на Авали. У време када сам била већ веома искусан лекар, наше грађевинске фирме Енергопројект, Аутопут и Планум су ме ангажовале да будем лекар њиховим радницима у Африци и у Ираку.

САН: Како сте се носили са изазовима и непредвидљивим ситуацијама у животу? Имате ли неки савет за младе запослене мајке које иду кроз живот саме, као што сте и ви?

Мој савет за самохране мајке је да се храбро боре. Тешко јесте, али без суза и храбро, са муком али и поносом. Те мајке су хероји.

САН: Ваш отац је био железничар, полагао је велике наде у комунизам. Да ли је комунизам оправдао очекивања његове генерације?

Није! Моји се родитељи нису бавили много политиком. Били су сељаци и радници. Отац је једно време био радикал, а у току рата је отишао на кратко у партизане. Сећам се да је кад сам била дете имао пушку коју је сакривао у ископаном ходнику куће где су се крили и маст, брашно и друге намирнице уколико их је уопште било. Мајка је била сељанка и црноберзијанка. Носила је, на пример, из села намирнице и продавала на Каленићевој пијаци у Београду. Одлазила је возом у Ријеку где је продавала сир, а куповала стару постељину од које је правила мараме. Често сам одлазила и ја са њом. Мојим родитељима комунизам није ништа добро донео.

САН: Рекли сте да сте још почетком осамдесетих били спремни да имигрирате у Канаду. Шта вас је тада привлачило Канади и шта је одлучило да тада не дођете? Како сте се на крају обрели овде?

Са две ћерке тинејџерке, три црвена коферчета и новцем пренетим у Југобанку која је тада имала експозитуру у Торонту, упутила сам се у Канаду, у госте код пријатеља, а све у намери да касније имигрирамо у циљу квалитетнијег живота. У то доба Југославија је већ била дубоко загазила у неправедности. Нити је био идеолошки комунизам, нити капитализам, неправда на све стране. Имала сам намеру да у Канади отворим бутик док не научим енглески и не нострификујем диплому. Са пријатељима смо обишле доста дестинација у Онтарију и Квебеку и упознале много наших људи у имиграцији. Посматрала сам живот у Канади и помало се плашила да нећу успети. После неколико месеци тестирања живота у Канади, питала сам своје ћерке тинејџерке шта оне мисле и од њих сам чула: „Мама, овде бисмо имали кућу и бољи живот, али не и породицу, јер ти би морала много да радиш.“

САН: Као неко ко је проживео радни век ван Канаде, како видите нашу генерацију имиграната, да ли бисте имали неки коментар на начин живота који водимо и да ли сматрате да смо се остварили?

Апсолутно да, у сваком погледу. Остварени, вредни, паметни, дружељубиви, децу  израђали, своје родитеље довели, бившу Југу нисте заборавили. Та генерација која је почела да се масовно досељава крајем прошлог века је успела у сваком погледу.

САН: Доживели сте позне године у добром здрављу. Врло сте активни, дружите се са људима, пратите културне догађаје у заједници, путујете на далеке дестинације. Имате ли неку тајну за дуговечност и добро здравље?

Хвала на комплименту. Немам никакве тајне, само волим људе и живот, а кад наиђу невоље борим се за боље. Што се исхране тиче нити сам вегетаријанка, нити избегавам угљене хидрате и шећер, али све једем врло умерено и разноврсно, а углавном спремљено код куће. Једино избегавам јаке зачине, пасуљ и кисели купус, као и газирана пића. Морам да напоменем и да је обично пола мога оброка салата и да једем доста воћа. Не пијем алкохол, али сам дугогодишњи пушач. Цео живот сам била веома активна, много радила и много ходала, а то ми је помагло и у превазилажењу стресних ситуација.

САН: Редовно пишете препоруке за читање књижевне белетристике у нашем САН-у. Шта вама значи читање?

Читам доста! Одувек сам волела да читам. Имам и велику библиотеку коју сам годинама брижљиво градила. Читам нове али се враћам и старим књигама. Волим и класике и савременике. За мене читање није само забава. Читање је и просвећење, размишљање, одмор, дружење, сазнање, едукација, љубав и спознаја, радост и туга. Не могу ни да постигнем све што желим да прочитам. Нисам наклоњена историјским и политичким књигама. Такође, не волим да читам лоше написане књиге, а чини ми се да у последње време постоји хиперпродукција писаца, не само код нас, већ и у целом свету.

САН: Који су ваши омиљени писци свих времена које бисте препоручили нашим читаоцима?

На ово питање ми је тешко да одговорим јер не могу да се одлучим. Ипак издвојила сам неколико претежно савременика, а класике и песнике сам углавном прескочила јер би листа у том случају била подугачка. Омиљени писци савременици које бих препоручила су: Кормак Макарти, Харуки Мураками, Борхес, Сарамаго, Орхан Памук, Халид Хусеини, Мајкл Ондатје, Маргарет Атвуд. Од домаћих писаца посебно волим Пекића, Павића, Ћосића, Црњанског, Светлану Велмар Јанковић, Давида Албахарија, Данила Киша, Филипа Давида, Гордану Ћирјанић, Владислава Бајца.

Драга наша тета Живка хвала вам на овом разговору. Са нестрпљењем очекујемо вашу нову изложбу старих књига и пратимо у САН-у ваше књижевне препоруке.