Пристанак и слобода воље код сексуалних деликта

У последњих неколико година, на различитим местима у свету, изашло je на видело да су неке славне личности, углавном из филмске и медијске индустрије, годинама злоупотребљавале своју моћ ради личног сексуалног задовољства. Тако су се на удару тих бескрупулозних људи нашле особе које су по свом положају у тој индустрији, по годинама искуства и годинама живота, биле у инфериорнoм положају у односу на починиоца и постале жртве предатора као што су Харви Вајнштајн, Кевин Спејси, а ево и у Србији однедавно и Мика Алексић који је у притвору јер је оптужен од својих ученица да су биле изложене сексуалним злоупотребама свог угледног учитеља.

Злоупотребе које се манифестују  једностраним поступцима сексуалне нарави према жртви у којима је однос снага несразмеран, јер једна страна може по природи свог положаја да има значајан утицај на судбину и живот друге стране, стављају пред жртву комплексно питање избора, који у старту није слободан. То су често ситуације у којима жртва не може да побегне од насилника јер је по природи њиховог већ постојећег односа упућена на починиоца. Жртвино НЕ у том тренутку аутоматски отвара и низ других често егзистенцијалних и важних питања као што су каријера, посао, школовање, обавезе према породици. Да ли жртва има потребну подршку и разумевање за своју одлуку или постоји реална опасност да ће положај жртве бити много тежи и у другим аспектима њеног живота ако пријави починиоца. Ово су нарочито тешке ситуације не само за доказивање него је и жртви веома тешко да се одлучи да пријави починиоца.

Са падом Харви Вајнштајна, Кевина Спејсија и многих других отворила су се врата једне дуго прећуткиване стварности да многи који су стигли до положаја ауторитета, моћи и власти нису на висини искушења и изазова висине задатка који је пред њима. Харви Вајнштајн је осуђен на 23 године затвора. 

Сексуални деликт постоји онда када не постоји сагласност или пристанак учесника у сексуалном односу.  Сагласност се дефинише као пристанак слободне воље пунолетне особе која је у стању да управља својим поступцима и изрази своју вољу. Друга карактеристика ове врсте деликата је оскудност доказа. Догађаји сексуалног насиља обично се одвијају без сведока. Околности извршења дела су у широком спектру. Силовање може починити непознати манијак употребом претње или силом, са видљивим траговима насиља или без њих. На другом крају овог спектра су случајеви где се жртва и починилац познају, постоји однос поверења зависности или ауторитета. У том односу увек је починилац тај који се налази у предности. То су два веома различита сценарија. Док је жртви непознатог сексуалног манијака релетивно лако да покаже недостатак сагласности за сексуални чин јер никад раније није ни видела напасника, дотле је жртва насиља у другом сценарију у сасвим другој ситуацији. Однос наставника и ученице је заснован на поверењу, вољном прихватању ученице да ће следити инструкције наставника, на подразумевању  да су учитељеве инструкције стручне, прихваћене у професији као стандард и усмерене на едукацију ученика у тој области подучавања. Тамо где претходни однос између напасника и жртве већ постоји као однос ауторитета и поверења треба запазити да вољу и сагласност жртве треба утврђивати у контексту тих околности. 

Кривични закон Канаде је укинуо појам силовања као посебно кривично дело и уврстио га као део ширег појма сексуалног насиља. До објављивања случаја Мике Алексића нисам сасвим разумела зашто је силовање престало да буде посебно дело и увршћено у ширу дефиницију сексуалних деликта. Сада разумем да је то учињено да би судови имали већу флексибилност у утврђивању битних елемената дела и да би суд могао да определи адекватну казну за сексуалне деликте који настају у великом спектру радњи извршења и околности деликта. Коментари неких грађана на оптужбе главне Микине жртве да је била силована 7 пута док је била ученица у његовој школи питали су како неко може да буде силован 7 пута и да нема ни модрица, ни вриштања, ни поцепане одеће, ни пријаве. Али право питање је управо, да ли 17 година старости представља и довољну зрелост да се од жртве очекује да у конкретним околностима може да распозна да то више није настава већ сексуални деликт. Да ли је реално очекивати да жртва оваквог чина има своју слободну вољу и може да је слободно изрази? Да ли је учитељ остао у улози учитеља и ако није, када је изашао из оквира наставе? Да ли га чињеница да је наставник обавезује на неки стандард поступања у којем су интереси и добробит ученика изнад његових интереса? Какву посебну сагласност треба тражити од ученице ако се деликт дешава у школи  у току наставе, у оквиру часа?

Веома је тешко утврђивање сагласности и пристанка жртве у контексту односа, који већ постоји и у којем је жртва по природи односа хијерархијског ауторитета или зависности већ дала у старту бланко пристанак на све оно што ће особа у положају ауторитета захтевати од особе која се ставила, или у случају деце који су стављени под тај ауторитет. Оно што се подразумева,  а што у праву називамо оборивом претпоставком, то је очекивање да ће особа од ауторитета поступати у складу са правилима своје струке. Не постоји никакво оправдање да сексуални чин буде укључен као део било каквог едукативног програма уколико то јасно није унапред договорено и пристанак пунолетне слоободне особе недвосмислено дат.  Док год особа од ауторитета поступа у оквирима стандарда који су општеприхваћени у тој струци и поступа савесно и одговорно, овакав проблем не може да се догоди.  Оно што је добро у целој ствари је да се о томе проговорило и да се полако мења и став друштва према овој врсти кривичних дела.