Каљица Теодора Немањић и њен уклети прстен

Кад је светлост уништила векове

Нека моћна сила се постарала да сакрије од нас највећи део животне приче краљице Теодоре Немањић, жене Стефана Дечанског и мајке цара Душана. Иста та сила нам је ипак оставила за утеху мали траг који је бацио на тренутак светлост на њу.

Ту светлост први је опазио Стојан Новаковић, чувени српски историчар и председник Српске краљевске академије када је, проучавајући даровницу цара Душана, угледао реченицу у којој цар Душан поводом свог крунисања 1346. године, наводи да се његова мајка звала Теодора, да је сахрањена у манастиру Бањска (гробна црква краља Милутина), коме он дарује нове поседе.

Тако се крајем 19. и почетком 20. века сазнало где почива српска краљица, ћерка  бугарског цара Смилеца и Смилецине, ћерке византијског  севастократора Константина Палеолога, која се удала  за Стефана Дечанског (можда 1296) и са њим добила два сина Душицу и Душана.

Стојан Новаковић напустиће овај свет током 1915. године, а нови, мање стручни, наставиће започети посао. Одлучено је да се отвори  гроб краљице Теодоре у Бањској. Новине су забележиле да је том приликом  пронађен саркофаг краљице Теодоре, Србија је била одушевљена, историчари еуфорични, али без детаља који су скривани од јавности.

Деценијама касније сазнаће се да је само неколицина присутних могла да види краљицу Теодору, и то само на тренутак. Секунду након отварања саркофага, кисеоник је све претворио у прах! И тело и лик и раскошну краљевску хаљину у којој је сахрањена. У вековној прашини су остала само два прстена. Један златни са представом двоглавог орла и натписом  „Тко га носио, чувао га Бог“,  други са драгим каменом у коме је урезан лик ( античка гема).

Прстен краљице Теодоре са античком гемом данас се налази у поседу породице колекционара Љубе Недељковића, а други прстен  са двоглавим орлом који представља најстарију представу српског двоглавог орла као симбола Немањића – пратиће филмска прича.     

Прстен је изливен у једном комаду, а на врату прстена уписан је натпис „Тко га носио, чувао га Бог“. Сам круг прстена је украшен орнаментима  и представама фантастичних животиња. Краљевски прстен династичке краљевске породице Немањић са персонализованим натписом дошао је као поклон краљу Александру Карађорђевићу. Краљ је једно време носио прстен на златном ланцу за сат, а једно време и на руци, а онда је чуо приче да је прстен уклет и да доноси несрећу свакоме ко га носи јер му није намењен. Прстен је израђен за једну особу и само уз њу може и бити.

Краљ Александар је тако решио да прстен поклони адвокату Богдану Барловцу. Адвокат Барловац је прстен 1926. године поклонио Народном музеју где се и данас налази. 

Али, смрт је стигла убрзо најпре адвоката Барловца, а затим је убијен и наш краљ Александар И Карађорђевић у Марсељу, 1934,  седам година пошто је прстен предат Народном музеју. Многи су сматрали да се легенда обистинила и да је проклет свако ко прстен носи – осим онога коме је намењен.

Али, коме је био намењен прстен? Да ли је био прављен за  краљицу Теодору или га је и она добила на поклон - не знамо. Као ни толико других детаља који су остали, сакривени од нас. Све је постало прах оног трена када је лице краљице Теодоре обасјала нечија знатижеља.

Историографија о краљици Теодори зна тек неколико штурих детаља: да је постала краљица Србије 1322. године, када је после не малих компликација Стефан Дечански, кога је ослепео сурови отац краљ Милутин - крунисан за краља. Круну ће краљица носити само осам месеци. Стефан Дечански је постао краљ у јануару, а краљица Теодора се упокојила у октобру 1322. године!

Кратко је живела и у свести српског народа. Када је светлост претворила њено тело у прах, краљица Теодора се вратила у несазнатно време. Остао је само њен уклети прстен у Народном музеју који неком снажном силом увек зове да га поново погледамо. Као да жели да надокнади то силно време које је био сам.