Dnevnik imigranta - Čovek sa srca dva

Prošlo je više od dva meseca otkako je seoski poštar, na jadnom tomos motoru, doneo poveću kovertu tamnožute boje.  Bacio sam pogled na dokumenta, onako usput, jer nisam razumeo šta piše, a onda ubacio kovertu u fioku, ne setivši se da sam godinu dana ranije poslao formular za iseljeničku vizu za Ameriku, tzv. Green Card Lottery.

             Iako sam bio vezan za svoj rodni kraj, to nije bio prvi pokušaj moje potrage za boljim načinom života na nekom drugom mestu u svetu. Bile su u priči i Kanada i Australija, ali igra na sreću preusmerila nas je na Ameriku.

Amerikanci na toj lutriji daju samo zelenu kartu, a kad sletiš na aerodrom, biraj na koju ćeš stranu. Krenuti na drugi kontinent sa svega 26 godina, bez fakulteta,  nezaposlen, sa suprugom i troipogodišnjom ćerkom, bio je veliki izazov. Sve je izgledalo kao da idemo na neki duži odmor do trenutka kad je avion u pola noći preletao američko tlo. Lampice u glavi su počele da se pale, postavljajući bezbroj pitanja. Prešli smo više od polovine puta, nema nazad. Strah i panika su me obuzeli od glave do pete, oka nisam sklopio do Čikaga. Nisam znao da li ćemo uspeti u svom novom okruženju i pre početka planirao povratak ako nešto krene kako ne valja. Nismo ni stigli, a meni u mislima povratak.

             Bili smo dobro situirani. Uz pomoć roditelja uspeli smo da sagradimo krov nad glavom i obezbedimo sve ostalo što nam je bilo potrebno. Osim jedne veoma važne stvari, a to je posao. Potreba za stvaranjem i svakodnevnom obavezom nasuprot lenčarenju i ispijanju piva ispred lokalne prodavnice, navela me je da se pokrenem i napravim nešto od svog života za bolji život svoje porodice. Ostavio sam dušu i pola srca u svoj rodni kraj kad sam krenuo davne 2004. godine. Druga polovina srca je bila dovoljna da se bori za neke veće snove. Američki san možda je nekad bilo lako sanjati i pretopiti u javu, danas nije više tako. Kako se uklopiti u tako raznoliku sredinu u svim sferama života, pitanje je koje i dalje ljudi postavljaju kad se sretnu negde u kraju dok koriste svoje jedva nakupljene dane za tzv. odmor.

             Kad smo došli u Čikago, juna 2004. godine, prvi susret sa našom srpskom zajednicom na gradskoj slavi grada Niša, bukvalno me je izuo iz cipela. Nisam mogao da verujem da i na drugoj strani sveta ima toliko naših Srba, južnjaka. U toku slavlja upoznao sam nekog Makedonca osrednjih godina koji je sebe nazivao starosedeocem u Čikagu jer je tu oko 25 godina. Starosedelac... teško da bih sada sebe tako nazvao iako sam ovde skoro 20 godina. Pogodio me jedan njegov komentar: „Ne možeš da sediš istovremeno na dve stolice, kad si već došao ovde i rešio da nastaviš ovde, moraš se odreći onoga što imaš tamo...“ To me je duboko pogodilo. Pomislih, kako neko može da se odrekne nečega tako dragocenog samo zbog daljine. Međutim, kasnije se ispostavilo da većina njemu sličnih ne mare za daljinu već su im zelembaći bili preči od ostavljene kuće, doma, familije, oronulog potpornog zida i starog oraha iznad kuće. Jedno je srce u grudima, mi sami odlučujemo za koga će kucati. Nije lako, ne kažem da jeste, ali postoji nešto veće od dolara i prestiža koji nismo imali u Srbiji. Svako vrednuje stvari na neki svoj način i tako ide kroz život, lakše ili teže, ponekad zavisi i od sreće.

             Podelio sam svoje otkucaje na istok i zapad, pa kad kako zatreba. Velika upornost i trud su potrebni gde god živeli, bitno je istrajati u svojim snovima, ne odustajati sa lakoćom. Ljubav i nostalgija za svojim rodnim krajem pomogla mi je da sačuvam mnogo toga od zaborava kroz slike u nedavno završenoj knjizi o mom kraju Moj zavičaj Leskovac nekad i sad.  Na taj način hranim dušu koja luta rodnim krajem. A sa druge strane sveta, na američkom tlu, radim ono što volim. Iseliti se u Ameriku bez dana radnog iskustva u struci, promeniti način života iz korena bez dovoljnog znanja engleskog, za mene je izgledalo kao kocka na sve ili ništa. Treba pronaći sebe i težiti ne samo ka materijalnom, već i duhovnom blagostanju i uspostaviti ravnotežu koja će vam ulepšati i olakšati život gde god da se nalazite. Da li sam čovek sa srca dva ili jedno veliko, vreme će pokazati.