Копенхаген - станка на путу између Европе и Америке

На путу између Београда и Торонта уместо Цириха, Беча, Минхена или Франкфурта, који су најчешће станке између два лета, за промену сам изабрала Копенхаген. Нисам се покајала. За непуна два дана паузе змеђу два лета имала сам изванредну прилику да осетим атмосферу и шарм данске престонице.

Прва моја предрасуда у вези са Копенхагеном била је клима. После тропских врућина на Балкану припремила сам се за прохладно скандинавско лето, али у Копенхагену ме је дочекало пријатно летње време са идеалном температуром, без непријатне оморине. Прво поподне по доласку из Београда кренух у „базање“ по центру града без неког реда и плана. Копенхаген није много велики и на моју радост центар града се може лако проћи пешке и видети главне културно-историјске знаменитости. На авенији Ханс Кристијан Андерсен сасвим случајно сам налетела на споменик овом чувеном писцу. Могло је лако да се деси и да промашим споменик, јер се налази уз сам пешачки прелаз уз ивичњак улице, окружен градским бандерама. Скулптура је релативно мала и неугледна (Данци нису видели Стефана Немању), тек са по којим туристом који се слика, а мене је веома зачудило да Хансу Кристијану који је вероватно један од ретких Данаца за које цео свет зна, нису дали цео трг са огромним спомеником у центру.

Убрзо потом налетех на први канал и много људи који су се тискали испред бродића. Одлучих на брзину да се и ја прикључим, јер кроз туру бродом сам стекла слику о целом Копенхагену, а не само о центру града. На уласку у брод, за сваки случај да проверим, упитах капетана да ли бродић прави туру по Копенхагену, на шта ми овај одговори: „Да, свакако, али онда прелазимо на другу обалу и стајемо у Стокхолму.“ Ту ме је као Канађанку, одвикнуту од јавних шала и пошалица, на тренутак затекао.

Поред врло неуједначене, углавном модерне и индустријске архитектуре, која се може видети дуж обала града, водич нам је испричао да је Дански центар за архитектуру толико ружан да је проглашен за најружнију зграду у Копенхагену. Била сам узбуђена да видим споменик Малој сирени, али разочарање је што се из брода споменик не може видети ни из једног угла осим отпозади, а они који заиста желе да га виде морају бити на обали.

Заљубљеници музеја и галерија се у Копенхагену не би досађивали неколико дана. Ту су Национални музеј (Nationalmuseet), Национална галерија (Statens Museum for Kunst), као и дворци краљевске породице Amalienborg and Frederiksstaden, Slotsholmen, Christiansborg. Због недостатка времена одлучила сам се да посетим само Национални музеј, као и један од двораца данске краљевске породице који се налази у самом центру града. У дворцу Christiansborg  је било интересантно видети раскошне просторије, спепеништа и холове, али оно што је мене највише одушевило била је велика кухиња у подруму са изложеним лименим посуђем и шпоретима, као и нешто што нисам раније нигде видела (осим помало слично али далеко скромније у Каса Ломи у Торонту) - коњушница са великом изложбом раскошних старинских кочија и неколико прелепих белих коња.

У националном музеју углавном сам прескочила изложбе „Становници Арктика“, „Посетите седамдесете“, „Гласови колонија“, изложбе крстова, златних рогова, египатских мумија, кућица лутака, секира за смртну казну и гиљотину и друге. За ограничено време које сам имала, кренула сам у потрагу за викинзима. Нисам остала разочарана после велике изложбе у којој је између осталог био изложен и прави викиншки брод. Главна просторија је била велика и полумрачна, дочаравала је атмосферу древног викиншког веровања да се спрема крај света, хаос и деструкција, уз изложене предмете које су викинзи жртвовали божанствима, попут оружја, накита и злата.

Мој хотел је био у близини Тиволија, чувеног забавног парка, због којег многи, а посебно млади, посећују овај град. Било ми је лако да се оријентишем и нађем хотел и по дану и по ноћи, јер ми је овај европски вондерленд био одличан оријентир. Било је нешто врло магично у свако доба дана видети издалека овај забавни парк и чак и на даљину осетити његову узаврелу атмосферу. Нажалост, нисам имала довољно времена да га обиђем, а верујем да је вредно посетити га, ако ни због чега другог, а оно због богатог ноћног живота. У Тиволију се годишње одржи и до 1000 концерата.

Становници Копенхагена обожавају своју воду. И млади и стари седе уз канале и кулирају, сунчају се и друже. Млади партијају на бродићима који круже каналима. Један момак је правио представу скачући наг са једног таквог бродића. Пало ми је у очи да сам видела неколико таквих бродића са само девојкама или само момцима, можда су то биле девојачке и момачке журке пред венчања, а ко зна можда је у питању и неко отуђење међу половима. Копенхаген је познат и по бициклима. На стотине бицикала су паркирани испред зграда и по улицама, а ја се вајкам при помисли колико се бицикли краду по Торонту, што нас прилично омета да их користимо више и чешће.

У Копенхагену (мајка Европа) може вам се десити (као мени) да вас у продавници нико „не ферма“ и да чекате двадесетак минута да продавачица заврши разговор са другарицом или да вас лажу да немају места у башти ресторана зато што сте сами. Копенхаген је жив град и верујем да је са својом опуштеном и парти атмосфером идеална дестинација за младе. А свакако има много да понуди и старијој генерацији. Следећи пут када посетим Копенхаген, планирам да га још боље доживим на бициклу, као и да посетим Тиволи. Додатни разлог за посету Копенхагену ове године може бити што је град изабран за престоницу архитектуре 2023. године. Тим поводом Дански центар за архитектуру Danish Architecture Center - DAC биће епицентар врло интересантних манифестација и изложби.

Поздрав и видимо се у Копенхагену!