Кели Живановић – власница фирме у процвату која се бави производњом екоћебади

САН: Ти си Кели, што бисмо ми рекли, права Канађанка. Испричај нам како си постала  српска снаја?

Све је почело једне вечери пре двадесет година за време Октобар-феста који се одржаваo у Кичинеру и Ватерлоу. Ту сам срела Милорада Мајка Живановића, човека који је заувек променио мој живот.

У почетку сам имала проблем да изговорим његово име, заправо никада пре тога нисам ни упознала некога са тако интересантним именом. Да бисте стекли осећај о мом пореклу, треба да знате да сам одрасла у немачкој заједници, а родитељи су ми британско-ирског порекла. До тада је најегзотичније име које сам чула било Фриц! Нисам ништа знала о српској култури, нити где се Србија заправо налази. Убрзо сам схватила како су Срби страствен народ. Била сам заиста задивљена. Пре свега начином како волите и како се борите.

САН: Да ли постоји нека анегдота коју би поделила са нашим читаоцима?

Живо се сећам једне породичне вечере када сам први пут посетила своју  нову фамилију. Мој супруг и мој свекар започели су, како се мени учинило, веома жестоку свађу. Не знајући језик, судила сам само по изразима лица и била уверена да је реч о веома жучној конверзацији. Видевши ме како све то уплашено посматрам, моја свекрва ме је одвела у страну уверавајући ме да је то само уобичајен разговор. Какав је то шок за мене био и какав осећај олакшања. У мојој породици је било веома ретко да неко било када подигне глас, самоконтрола је била најважнија у мом васпитању.

САН: Шта још волиш што је српско?

Моја деца и ја обожавамо славе када се најбоља храна сервира. Никада нам није доста ћевапа, кајмака и лепиња. Сећам се када сам први пут пробала кајмак, пре двадесет година, чинило ми се да сам умрла и одлетела у рај. Никада пре тога нисам пробала нешто тако укусно.

САН: Како је дошло до тога да започнеш свој приватан посао?

Још пре него што су нам се деца родила, Мајк и ја смо одлучили да једнога дана када постанемо родитељи, једно од нас треба да остане код куће и брине се о деци. Имајући свој разрађен бизнис са челичним конструкцијама, Мајк је сматрао да би најбоље било да та особа будем ја. Какав је то тежак посао! Време је брзо пролазило и ево, данас, имамо троје деце, узраста од 8 до 13 година. Када је наше најмлађе дете постало релативно независно, дошао је мој тренутак. Окренула сам се себи и храбро започела свој бизнис.

Посматрајући сатима своје синове док играју хокеј, схватила сам да ми је потребно топло ћебе да ме угреје. Додуше, имала сам ја ћебе, али било је незграпно и требало је времена да се у њега умотам. Желела сам да направим ћебе које би било компактно, лако и од природног материјала.

Пролазећи кроз фазе покушаја и грешака, креирала сам ћебенце које одговара ширини клупе у хокејашкој арени, може да се носи преко рамена и направљено је од коришћеног текстила. И даље сам у фази креирања, али сам одушевљена самим процесом рада и учења.

САН: Имаш ли савет за оне који почињу свој „бизнис у подруму“?

Свако ко започиње нови бизнис мора да очекује много камења и саплитања на путу док се не помери са самог почетка, али то је начин да се велике ствари науче. Суштина је у неочекиваном, али врло често се тако долази до најбољих решења. И будите спремни да изађете из своје зоне комфора.

Као што је Алберт Ајнштајн једном рекао -  усред тешкоће, лежи прилика!