Na kafi sa Ljiljanom Došljak i Ksenijom Knežić

SAN: Pre nekoliko godina, na jednoj izložbi slika u centru Toronta, slučajno sam upoznala Kseniju Knežić i njenu majku Ljiljanu Došljak. Bila sam oduševljena njihovim radovima i harizmom i od tada sam redovni posetilac njihovih izložbi.

LJILJANA DOŠLJAK

SAN: Ljiljana vi ste akademski slikar iz Beograda, čime ste se tamo bavili, a čime se bavite ovde?

Oduvek sam sebe prvenstveno smatrala likovnim pedagogom, jer sam 25 godina, kako drugi ocenjuju veoma uspešno, radila taj posao u koji sam uložila veliku ljubav i znanje da mladima približim svet umetnosti. I na to sam veoma ponosna. A ovde se bavim slikanjem iz želje da u slobodno vreme radim ono što sam oduvek volela. Želim da naslikam i od zaborava sačuvam ono što u svom srcu nosim - Pariz, vojvođansku ravnicu, moj Sombor, Hvar i polja lavande.

SAN: Recite nam da li ste uticali na Kseniju da i ona pođe vašim stopama ili je to bila njena ideja jer je u sebi otkrila vaše gene?

Nisam nešto posebno uticala na nju, osim što je ona od ranog detinjstva živela u tom svetu. Znala sam da to voli, da izuzetno poznaje istoriju likovne umetnosti, da ima snažan osećaj za kolorit i vrlo impulsivan način posmatranja. Talenat se nekako sam nametnuo.

Naš plan je bio da od samog početka izlažemo zajedno, da predstavimo dve vizije istog sveta. Mislile smo da to može biti interesantno i posetiocima i autorima.

SAN: Imate li savete za mlade ovdašnje slikare? Da li oni, po vašem mišljenju, imaju veću perspektivu ovde nego u zemlji iz koje smo došli?

Moj savet, ne samo mladima nego svakom ko ima neostvarenu želju da nešto kreativno radi, jeste da pokuša. A onima koji žele da sebe izraze kroz likovno stvaralaštvo, da rade na svom obrazovanju i budu uporni, jer samo radom, verom u sebe i hrabrošću, može se postići sve. Što se tiče perspektive  ovde je, svakako, veća. Ovaj grad nudi bogate i sadržajne kulturne događaje. Nažalost, u našoj zemlji zbog svih negativnih okolnosti, kultura je potpuno gurnuta u stranu, pa se to odrazilo i na likovno stvaralaštvo. Sve se svelo na malobrojne istinske ljubitelje umetnosti i entuzijaste. Ali to je posebna tema.

SAN: Ksenija i Ljiljana, da li vam život u Torontu otvara neke nove mogućnosti u domenu umetničkog stvaralaštva i ostvarenje vaših ideala?

Obe smo spremne da istražujemo nove mogućnosti, a život u Torontu nam sigurno to i pruža. Neke od svojih želja smo već ispunile i ostvarile, ali uvek ima još mnogo toga što želimo i mi idemo dalje.

SAN: U kojojoj meri su sinovi tj. unuci zainteresovani za slikarstvo i da li vas podržavaju?

Njihova podrška nam mnogo znači, ali njih dvojica imaju svoje snove i želje. Jedno je sigurno, uspele smo da ih naučimo da život oko sebe posmatraju i vide, da pored lepote prirode i onoga što ih okružuje ne prolaze bez osvrtanja. To su dokazali svojim zaista lepim fotografijama. Ne propuštaju da posete muzeje i galerije gde god da ih put navede. Pomažu nam u organizovanju izložbi i raduju se sa nama svakom uspehu.

KSENIJA KNEŽIĆ

SAN: Ksenija, da li si se bavila slikanjem i u Beogradu pre dolaska u Toronto i kako su izgledali tvoji počeci?

Ne, nisam se bavila slikanjem u Beogradu, ali sam odrastala uz slikanje, četke, palete, boje jer je mama slikala. U našoj kući je uvek bilo mnogo slika, jer je to bila porodična tradicija. Još u ranom detinjstvu, a i kasnije, mnogo sam putovala sa roditeljima, obilazila muzeje, galerije, sa mamom išla na otvaranja izložbi njenih profesora i kolega. Kada sam došla u Toronto nastavila sam tu tradiciju, često posećujem galerije, izložbe, uvek pratim interesantne kulturne događaje. Kada se mama preselila u Toronto, ohrabrena njenim mišljenjem, polako sam počela da ulazim u svet slikarstva i istorije umetnosti.

SAN: Kada si počela ovde da izlažeš svoje radove i koji su najčešći motivi i mediji koje ti koristiš?

Moja ideja je bila da nas dve, majka i ćerka, izlažemo svoje slike zajedno, jer se to ne događa često. Obe smo već na početku jasno definisale dva pravca kroz koja posmatramo istu viziju. Mene je privlačila strukturalna apstrakcija i moderniji pristup, a mama je bila i ostala realista. Ja sam se opredelila za novu tehnologiju miks media, a mama je ostala dosledna ulju. Ja koristim različite tehnike - akrilik, mozaik, slikanje na staklu, miks. Ja sam kolorista i volim da se igram bojama.

SAN: Koje je najinteresantnije iskustvo koje bi nam ispričala iz života umetnice?

To je trenutak kada su moje slike prvi put iz mog studija završile na zidovima jedne galerije ispunjene mnogobrojnim posetiocima, a nisu izostale ni odlične kritike.

SAN: Da li slikanje doživljavaš kao hobi i koliko ti treba vremena da završiš jednu sliku?

Iskreno se nadam da će slikanje uskoro iz hobija prerasti u moju profesiju. Koliko je vremena potrebno da završim jednu sliku, zavisi od tehnike koju koristim. Budući da radim puno radno vreme, nažalost, ne mogu baš svaki dan da slikam, što bih, svakako, mnogo volela.

SAN: Kako uspevaš da uskladiš posao, porodicu i slikanje, a da uvek budeš lepa doterana i nasmejana?

Hvala na lepim rečima. Zahvaljujući velikoj podršci porodice, supruga i sinova, za sada sve dobro funkcioniše, jer se i oni raduju svakoj mojoj novoj slici. To su ujedno moji prvi posmatrači i kritičari.

SAN: Kakvi su ti planovi za iduću godinu i gde bismo mogli da vidimo tvoje radove?

Planova ima uvek više nego što čovek može da ih ispuni. Za sada ću pokušati da sa mamom svake dve godine priredim našu zajedničku izložbu, a u međuvremenu tu su kolektivna izlaganja. Ideje su tu, idem dalje. Naše slike uvek možete videti na našem veb-sajtu: www.gallery011.com