НАША ЈЕ МИСИЈА ДА ЧУВАМО СРПСКУ КУЛТУРУ И ТРАДИЦИЈУ - интервју са Весном Недић за часопис Слово

Захваљујући волонтерском писању, што је пасија, а и професија појединих сарадника, као и несебичном раду и залагању око многобројних других обавеза и логистике у вези са часописом, САН је опстао толике године, каже за часопис СЛОВО Весна Недић.

Имала сам прилику да први пут разговарам са Весном Недић поводом објављи вања њеног романа првенца БЕЛИ ГРАД, који је изашао из штампе и промовисан на Београдском сајму књига 2023. Поред тога, задовољство ми је да са Весном Недић већ неколико година сарађујем у оквиру српско канадског часописа САН.

Које године сте дошли у Канаду?

Почетком марта смо прославили 25 година од доласка на Амерички континент, каже на почетку разговора Весна Недић. Сада сам отприлике на временској тачки да сам пола досадашњег живота провела ван Србије. То не значи да имам само 50 година, већ сам пре Канаде живела неколико година у Грчкој.

Чиме сте се у почетку бавили?

С обзиром да сам по занимању грађевински инжењер, у прва три месеца сам нашла посао у струци. У младости сам се определила да уместо новинарства, за шта сам имала велико интересовање, а верујем и таленат, ипак одаберем да студирам неку техничку струку. Ту одлуку сам донела понајвише због планова да неко време проведем ван Србије, тј. тадашње Југославије која је имала многобројне грађевинске пројекте по земљама Африке и Блиског истока. Дакле, са идејом да ћу као млади инжењер док још не оснујем породицу, а можда и касније, провести у печалби у некој егзотичној афричкој земљи, одрекла сам се новинарства знајући да је у великој мери ограничено за рад само у отаџбини.

Свих ових двадесет и пет година, и даље радим у струци, као грађевински инжењер. Али ипак сам се својој пасији из младости вратила у неким познијим годинама као новинарка и уредница српско- канадског часописа САН.

Како је дошло до тога да почнете да се бавите магазином САН, и од које године?

На промоцији моје прве збирке прича, крајем 2014. објавила сам идеју да оснивам часопис на српском језику у Торонту. Пришли су ми дивни људи којима се веома свидела идеја и оформили смо први тим који је неколико месеци разрађивао идеје и уређивачку политику. Први број је изашао из штампе у лето 2015. Захваљујући том иницијалном тиму од којих је већина и даље у САН- у, као и многобројним сарадницима који су нам пришли током ових 9 година, часопис је основан, заживео је и опстао. У међувремену не само што је часопис излазио из штампе редовно, на свака три месеца, са све квалитетнијим садржајем и унапређеним дизајном, већ смо поставили и модеран веб-сајт, као и подкаст програм са 15 епизода на српском и енглеском језику које промовишу Србију, српску културу, историју и традицију. Сви ти пројекти су завршени захваљујући ентузијазму и пожртвованом раду САН- тима.

Колико вас има у тиму и да ли су сви волонтери?

Кроз САН је до сада прошло више од стотинак сарадника, а сталних сарадника волонтера у САН- у обично има око 30, уз понеког професионалца и професионалне услуге које је неопходно платити. Захваљујући волонтерском писању, што је пасија, а и професија појединих сарадника, као и несебичном раду и залагању око многобројних других обавеза и логистике у вези са часописом, САН је опстао толике године. Задивљујуће је колико дуго већ волонтери стварају САН, понајвише јер остварујемо заједно мисију САН- а у очувању и промовисању српске културе, традиције и језика у Канади и шире, и што међу нама влада пријатељство и заједништво у тој заједничкој мисији.

Зимски број САН- а из јануара 2024. је први број који је изашао у двојезичној форми. Шта вас је навело на то?

Са пажљиво одабраним чланцима, репортажама и интервјуима преведеним на енглески језик, уз аутентичан новинарски садржај и додатно промовисање Србије и српске културе, жеља нам је да заинтересујемо млађу публику српског порекла, као и остало читалаштво које не зна добро српски језик, попут тзв. „старе имиграције“, као и читаоце који нису српског порекла.

Реците нам нешто о својој породици.

Мој муж Ђорђе и ја смо заједно дошли у Канаду и убрзо по доласку се родила наша ћерка Теодора која је тренутно студент на Мек Мастер универзитету. Ђорђе и ја смо као партнери прошли кроз свакакве животне борбе и проблеме, што је позната прича за свакога ко је смогао снаге и храбрости да се отисне у бели свет.

Једно време сам често примећивала код људи помало болан уздах када чују да у Торонту поред мужа и ћерке имам и мајку и сестру и њену породицу. Тада сам схватила колико сам срећна и привилегована, јер за појмове наше нове имиграције ми смо овде једна велика фамилија.

Шта вам највише смета у Канади?

Темпо живота и ефикасност рада, као и људи и међуљудски односи. О темпу живота у северној Америци не вреди да причам јер је свима познат и сви пре или касније тражимо и налазимо начине да тај темпо ублажимо, јер је нездрав и непријатан. На жалост, сви ми смо као нови имигранти прошли кроз дуги низ година без много избора, када смо били приморани да прихватимо и живимо таквим невероватним темпом са пуно стреса.

За мене лично је пандемија Ковида учинила то чудо да се живот успорио, о чему сам пре пандемије могла само да сањам, док сам двадесетак година, свакодневно, ишла на посао и била одсутна од куће чак и по 10 сати дневно. Та цивилизацијска промена која је дошла са радом од куће, захваљујући чему штедимо време потрошено у путовању до посла, за нас запослене људе представља велику хуманизацију живота и друштва.

Друга ствар која ми смета у Канади је што канадско друштво, барем за нас скорије имигранте, у великој мери функционише као класно и као етничко подељено друштво. При томе мислим на две врсте подељености. Једна је по друштвено- социјално- материјалном статусу, а друга је по културно- етничком наслеђу. Дакле, нема мешања бога тих и сиромашних, па чак ни оних из средње класе, ако су на различитим нивоима средње класе. Затим, новији имигранти остају повезани и ослоњени углавном искључиво на своје етничке заједнице, без готово икаквих односа и пријатељстава са канадским староседеоцима, како називам све оне који су нпр. друга- трећа или још старија генерација Канађана. При томе мислим искључиво на личне односе и пријатељства, јер свако ко ради у Канади у великој мери има пословне односе са људима. Сматрам да највећи проблем лежи у некомпатибилности српског и англо- саксонског менталитета. Ја на пример од тзв. „правих Канађана“ најмање пријатеља имам међу онима англосаксонског порекла, а пријатељи су ми поред Срба, припадници других словенских нација, Италијани, Египћани, јужноамериканци. Али један од разлога је и у нама, могуће да зато што је друштво развијено и напредно, свако од нас граби напред и иде ка неком свом циљу и успеху, па у тој јурњави веома мало времена остаје за људе и дружење.

Шта вам се овде допада?

Колико год да је друштвена отуђеност и подељеност на приватном плану велика, толико ме је у Канади пријатно изненадило што смо као нови имигранти, на државном, институционалном и пословном плану од првог дана имали равноправност и могућност да уз вредан и квалитетан рад напредујемо у каријери и друштвеном и материјалном статусу. Дакле, искрено, ако бих требала да бирам између неотуђености на приватном плану или равноправности на друштвено- материјално- професионалном плану, ипак бих радије изабрала ово друго, јер сам имала прилике да живим у Грчкој у којој ми је веома пријало и у којој сам имала пријатеље, али где на жалост нисам могла да остварим озбиљан живот и каријеру.

Друга ствар која је за мене фасцинантна у Канади је у којој мери је заштићена природа и колико су развијене култура и уживање у природи током целе године.

Где сте живели у Србији и шта вам највише недостаје из Србије?

Цео живот сам живела у Београду. Највише ми недостају неки дивни људи, као и културни живот, понајвише позориште. Када сам у октобру прошле године, ишла у Београд поводом промовисања мог првог романа, стигла сам у рано по подне и то исто вече нашла се са другарицом и гледале смо представу у Југословенском драмском позоришту! Моја другарица се крстила и није веровала да у последњи час нећу отказати излазак, а могуће и преспавати га после напорног путовања преко океана. А ја сам јој објашњавала да је мотивација видети добру представу велика, с обзиром колико је тешко у Торонту видети интересантан избор у позоришном репертоару, а изузетно ретко видети јаку позоришну продукцију, каже на крају разговора Весна Недић.