У ИМЕ ОЦА И СИНА

Некада смо кроз Ршумове стихове учили да  се домовина брани и цветом,  и лепотом, и чашћу, и знањем, и лепим васпитањем. Све је тачно и применљиво у доба мира. Дужи су били они периоди историје, када су је наши преци бранили мачем и молитвом уз јасну идеју за шта се боре –  „За крст часни и слободу златну“. Ових дана наш Београд је на свом длану исписао баш те речи. Крст часни је засјао на коначно завршеном Храму Светог Саве, а слобода златна  добила је своје почасно место у подигнутом споменику родоначелнику српске државе Стефану Немањи. Мач и крст, борба и молитва, Немања и Сава уграђени су дубоко у темеље српског националног идентитета.

ХРАМ СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ

Ропство српских земаља под Турцима трајало је вековима. Када је држава Немањића престала да постоји, остала је Српска православна црква да окупља и спасава народ. Захваљујући њеној самосталности, коју је испословао њен први архимандрит Сава, могла је несметано да се бори за националне интересе. Зато је у свим нападима на Србе прва мета увек била и остала СПЦ. Највећу увреду српском народу турски завојевачи су учинили 1594. године, када су тело Светог Саве, које је почивало у манастиру Милешеви, донели у Београд и спалили на Врачару.

Три стотине година после овог чина, а 17 година након дефинитивног ослобођења од турске окупације, у Београду се 1895.године оснива Друштвo за подизање храма нашем светитељу Сави на Врачару, са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене његове мошти. Друштво су основали стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са митрополитом Михајлом. Године 1905. расписује се јавни конкурс за израду пројекта. У тексту конкурса се захтева да црква треба да буде монументална и да је у српско-византијском стилу, да има величину око 2.500 квадратних метара. На конкурс је приспело пет радова, који су прослеђени на оцену комисији коју је именовала Императорска академија уметности у Петрограду. Комисија је констатовала да с погледом на важност храма, не може препоручити ниједан од поднесених пројеката за остварење.

Након окончања Првог светског рата, обновља се Друштво за подизање храма и расписује нови конкурс. Основни услови конкурса били су да грађевина буде у осавремењеном српско-византијском стилу, пројектована за 6.000 верника и на површини од 3.000 м². Приспела су 22 пројекта и мада прва и трећа награда нису додељене, конкурс је сматран по броју и квалитету учесника, успелим. Као најуспешнији рад, награђен је другом наградом пројекат професора архитекте Богдана Несторовића. Године 1930, Одбор за изградњу храма, на челу са патријархом Варнавом, донео је одлуку да се израда пројекта повери архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, чији је рад на конкурсу добио високи откуп и који је био врсни познавалац средњовековне уметности. Градња храма почиње 1935. године, а радови се обустављају 1941. нападом Немачке на Југославију. Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху употребљавали и партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор као магацин.

Године 1958, патријарх Герман обнавља идеју о наставку градње Храма. Тек после 88 поновљених молби и исто толико одбијања комунистичке власти, 1984. године добијена је сагласност за наставак градње, уз свесрдно залагање председника Председништва Србије Душана Чкребића. Септембра исте године, патријарх Герман именује професора архитекту Бранка Пешића за протомајстора наставка пројекта и организације градње Храма. За послове пројектовања и изградње, били су ангажовани пројектни биро „Студио“ и грађевинско предузеће „Рад“.  Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона које је трајало 40 дана током 1989. године.  Купола је била сагрaђена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове.

Године 2001, формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов тадашњег патријарха српског Павла и под покровитељством престолонаследника Александра II Карађорђевића. Градња екстеријера је завршена 2004. године.

Коначно, 2020. године завршени су ентеријерски радови. Унутрашњи део централне куполе Храма украшен је мозаиком. Ово је један од најамбициознијих пројеката у свету мозаичког украшавања криволинијског простора, изведеног на основама византијске иконографске традиције, на којем је радио тим руских и српских мајстора, под руководством академика Руске академије наука, народног уметника Николаја Мухина. У центру композиције је сцена  „Вазнесења Христа“. Под тим сводом, у фебруару ове године, своју прву литургију служио је новоизабрани 47. српски патријарх Порфирије.

Куполе Храма украшава 18 позлаћених крстова и 49 звона. Црква може да прими 10.000 верника. На бакарним улазним вратима су угравиране молитве на 24 језика. Седам метара испод нивоа Храма Светог Саве, мермерним степеницама долази се до крипте у којој се налази црква посвећена кнезу Лазару и простор у коме се сахрањују српски патријарси и где је блаженопочивши патријарх Иринеј сахрањен у новембру прошле године.

Овог пролећа сведоци смо коначне реализације идеје старе 126 година и на месту где су спаљене мошти светога Саве данас се као један од највеличанственијих православних храмова у свету, уздиже спомен-храм Светом Сави. Снови многих генерације окупљених око идеје подизања храма, прекидани пошастима балканских ратова, два светска рата, и осталих недаћа све до НАТО бомбардовања, коначно су се остварили.

СПОМЕНИК СТЕФАНУ НЕМАЊИ НА САВСКОМ ТРГУ

Откривање споменика великом жупану Стефану Немањи свечано је обављено у јануару на Савиндан ове године. Споменик представља владарску фигуру родоначелника српске државности. У Стефановој десној руци се налази мач, а у левој Хиландарска повеља. Споменик је постављен на Савском тргу у Београду, на почетку Немањине улице, испред зграде некадашње Главне железничке станице и лицем је окренут према Храму Светог Саве.

Први домаћи конкурс за израду споменика Стефану Немањи, расписан је почетком 2016. године. У септембру 2017. године, Секретаријат за културу управе града Београда је расписао јавни и позивни међународни двостепени конкурс за израду решења за спомен-обележје Стефану Немањи на Савском тргу у Београду. Прву награду је освојио руски скулптор Александар Рукавишњиков. На изради споменика, уз Рукавишњикова, ангажовано је још око 120 људи. Пандемија вируса корона од марта 2020. одложила је допремање споменика из Москве, који је постављен у новембру 2020. Заједно са постаментом, споменик је тежак 80 тона и висок 23,5 метара и највиши је споменик на територији Србије.

„Споменик представља Стефана Немању као великог жупана и државника, зато је прикладнији симбол мач, а не као монаха или Светог Симеона Мироточивог, за шта би свакако прикладнији био крст“, изјавио је аутор.

 Постамент споменика је сачињен од више елемената и представља напукли византијски шлем, као симбол Немањине борбе за независност од Ромејског царства, из кога израња владарско жезло, симбол владарске моћи. На постаменту се налазе и рељефи из Немањиног живота и српске историје за време његове владавине, а приказани су и манастир Студеница и манастир Хиландар, две најзначајније задужбине Стефана Немање.

Подизање овог споменика отворило је широку полемику јавности. Двојица наших најбољих и најпродуктивнијих филмских редитеља ушли су у жестоку полемику око споменика још много пре његовог подизања. На дан откривања споменика, неколико сати пре свечане церемоније, одржан је протест на платоу испред Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Oспораватељима смета грандиозност и висина споменика, урбанистичко решење, естетика. Неки га сматрају „фалсификатом академизма 19. века“, а неки називају „надгробни споменик модерној и европској Србији“. Има и оних који сматрају да „Стефан Немања нема значај у историји Београда“ и да су  „вредности које симболизује отац Саве Немањића за сметлиште историје“, говорећи и да је ово „споменик Александру Вучићу и његовом примитивизму.“

Поборници сматрају  да је „неприродно што се сусрет оца и сина, два наша светитеља, у престоници српског народа, није догодио и раније“.  „Cпоменик Стефану Немањи може посматрати и као споменик нашој слободи.“ „Немањин споменик је коначни излазак из титоистичке ере, јер до сада је било после Тита - Тито, ово је нови почетак који носи нови ентузијазам“ и да је споменик „веома значајан посебно у овом моменту када се отима Косово, а династија Немањића је везана за Косово.“

Иако је свако уметничко дело, по својој природи, изложено критици јавности, у овом случају критике не делују спонтано. Стиче се утисак да паклену хајку око споменика потпирује страна којој не одговара да се чује српска истина, па макар она била у уметничкој форми. Зато и ангажују стручне критичаре који дају негативне критике споменику који говори о снази и моћи српске династије или филму који говори о суровом геноциду над српским становништвом. Исто је такве салве негативне критике изазвала, пре пар година, телевизијска серија о Немањићима у продукцији РТС, због којих је многи на крају нису ни гледали. То је и био циљ наручиоца кампање.

Заузимање односа према овом споменику свакако показује подржавање или оспоравање вредности које он представља. Човек је слободан ако може да се успротиви у тренутку када неко покушава да гази његова основна права и отима оно што је његово. Дигнути мач Стефана Немање опомиње оне који желе да нас изложе насиљу и самопоништавању,  и поручује: „Не дамо светиње.“