ЛОМЉЕЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА - И ТАМО И ОВДЕ

Са друге обале много јасније видимо земљу из које смо отишли. Мени се то догодило два пута: 1998. године, када сам отишла из Србије у Канаду, и поново после двадесет три године, када сам се из Канаде вратила у завичај.

Сви који су се у неком тренутку отиснули у свет да тамо наставе свој породични и професионални пут, сложиће се у једном: живот на страном говорном подручју узрок је бројних озбиљних тешкоћа и могући извор проблема у проналажењу одговарајућег посла и прилагођавању новој средини.

И мени се то десило. У Канаду сам стигла са онолико познавања енглеског језика колико ми је било неопходно да уђем у школу енглеског за придошлице и да се представим. Са тако ограниченим знањем, била сам распоређена на пети ниво (од укупно шест), а да бих схватила да то није била случајна грешка, него последица чињенице да сам стигла усред семестра, кад ни у једној групи осим ове није било слободног места, било ми је потребно три месеца. За то време сам пролила много суза, провела много ноћи над књигом и била чврсто решена да се нигде и никад не постидим због немогућности да се изразим на језику земље коју сам одабрала.

Готово сви у мојој околини размишљали су на сличан начин. Али, однос према матерњем језику разликовао се од куће до куће, од човека до човека.

Сметало ми је што се српски често повлачи пред енглеским, што је ћирилице све мање, док „ћелавица“, или „ћелава латиница“, обилато потпомогнута компјутерском технологијом, добија предност не само у приватном општењу, него и у неким нашим гласилима. Ах, да, не смем да заборавим да су гласила у међувремену постала медији.

Све до једног одмора проведеног у Београду (а ишла сам редовно бар једном годишње на три недеље), живела сам у уверењу да је постепено заборављање, али често и свесно одрицање од матерњег језика, зла коб нас исељеника. И да је код куће, у матици, макар са језиком све у реду, кад већ није било са економијом и политиком.

Признајем да сам првих неколико одмора у Београду провела у родитељском стану, окружена породицом које сам била жељна, да ни до Кнеза нисам често ишла, иако је на само петнаест минута хода од места где моји живе. Зато сам у једној шетњи београдским улицама, а било је то пред крај лета, остала запањена бројем излога у којима је огромним словима било написано SALE. Мама се насмејала мом чуђењу и објаснила да се и сама доста дуго питала ко је тај Сале кога толико рекламирају свуда - од продавница беле технике, преко бутика, па све до књижара. Наречени Сале је касније променио име у АКЦИЈА, али ни тада нисам могла да одахнем. Акција је за мене била везана за радњу или неку делатност, као и за процентуални удео у власништву неког предузећа. Распродаје су у Србији, изгледало је, биле ствар прошлости. Само сам ја и даље очекивала ону Србију из прошлог миленијума.

Морала сам да прихватим чињеницу да се језик мења, можда не баш онако како сам то схватила студирајући српски језик, али сам знала да се ради о природном процесу.

Српски језик у расејању, посебно његов социолингвистички аспект, посебно ме је занимао. Што сам више познавала енглески језик, то сам јасније разумевала да је могућ губитак језичког осећања, оног које стичемо у раним годинама, чак и код зрелих људи, који нису сасвим изоловани од припадника своје етничке и језичке групе. Да би се то догодило, довољно је да појединци не пробуде свест о томе да се макар и најмањи напор мора учинити да би се матерњи језик очувао далеко од матице. Ту почиње кварење језика. Овде не говорим о туђицама, нити проповедам језички пуризам. Јер, „страна лексика ни у ком погледу није штетна ако доприноси језичком споразумевању и ако се уклапа у језички систем примаоца“ (Јадранка Божић, Језичке позајмљенице у социолингвистичком кључу, 2003).

Тако је, највероватније, и настао појам „серблиш“ (Serblish), који означава неприродну и незграпну симбиозу српског и енглеског језика. Нажалост, овде је само име тог „језика“ духовито, али његова употреба и неограничене могућности комбиновања облика и значења су тужна стварност. Није утешно ни то што и други језици имају овакве верзије: шпански, кинески, немачки, пољски... Сви су емигранти, чини се, помало слични. Чикетина, пејнтати и остали примери „серблиша“ још увек код мене изазивају, поред негодовања, и смех. Али, потпуна амнезија кад су уобичајене и често употребљаване српске речи сасвим замењене енглеским (притом са нашим изговором и нагласком), чак и кад наш говорни апарат томе није прилагођен, оставља ме у запитаности: ако је није лако изговорити, а ми ипак користимо ту реч, и то са својим укућанима и пријатељима, а не Енглезима и Канађанима, зашто то чинимо? Бејзмент, парти, апоинтмент, офис, стејџ и бекстејџ, акаунтант, бодеровати, хејтовати, лајковати, шеровати, рут канал, ланч, чикен, џаџмент, сори, хепи, стикер, џим... Да бисмо изговорили многе од ових енглеских речи, наши српски говорни органи се муче и ломе, али ми не одустајемо. Чак сам чула, и то више пута, невероватну муку да се изговори негошијејшовати уместо преговарати.

Када сам се пре годину дана као пензионер вратила у Србију, моја се пажња пребацила са исквареног српског језика у Канади на искварени српски језик у Србији. На радију, телевизији, у штампи, па и у свакодневном разговору, препознајем погубан и ничим оправдан уплив енглеског језика.

У Дневнику националне телевизије кажу да су „присутни пушбекови“. Један старији члан моје породице, који никад није учио енглески језик, рекао ми је да нема ни најмању представу о томе шта је новинар хтео да каже.  

У спортском програму се помиње „респектабилни тим“. Респект је поодавно заменио поштовање и у коментарима на друштвеним мрежама.

У вестима о контролисању емисије гасова, сазнајем да „Индија не жели да се прикључи том возу“. Мој отац, коме је осамдесет седам година, пита ме о каквом се возу ради, док се ја присећам како та фраза гласи на енглеском (Jump on the bandwagon, у значењу: прикључити се другима или подржати нешто што има шансе за успех) и не налазим ни један једини разлог да се тако буквално преводи на тако лексички богат језик као што је српски.

Мислила сам да ћу се у Србији одморити од реклама за све што детету треба на почетку школске године. Али, крајем августа сам јасно и гласно чула и на радију и на телевизији фразу „бек то скул“! Авај, побећи се не може, нарочито кад је у питању моћна маркетиншка кампања!

Сећам се колико су моје колеге са посла, иначе рођени Канaђани, имали проблема да у писању разликују stuff (ствари) и staff (особље). Директор београдског Клиничког центра, гостујући на РТС, наводи да ће „целокупни стаф одељења бити смештен на десетом спрату“. У дилеми сам - не знам кога ће да преселе, људе или намештај.

Док о томе размишљам, са малог екрана ми препоручују напитак који „билдује имунитет“! Набавићу га. Можда ми помогне и да ојачам имунитет на загађивање лепог српског језика. Оно које се дешава и тамо и овде. Можда ћу тада бити мање „девастирана“. Ко зна.