Хоби у доба пандемије

Биљана Вујичић живи у Канади од 1992. године. На Универзитету физичке културе у Београду завршила је основне студије и као атлетичарка освојила прво место на Београдском маратону. Њен спортски дух одразио се и на њено  академско усавршавање  у Монтреалу, затим магистарске студије у Виндзору, а сада и  докторат на Универзитету у Торонту. Годину дана социјалне дистанце, рад од куће и све што је пандемија наметнула, Биљана је посветила својим талентима – писању, сликању и трчању.  Речи је преточила у књигу Муве, сликала портрете,   а шетњу и трчање прилагодила је свом псу.

Роман Муве настао је пре пандемије, а Биљана га објављује 2020. године, кад је непланирано добила слободно време у току трајања пандемије вируса корона. Роман футуристички приказује вирус који се, у њеној књижевној машти, појавио у Србији.  Биљана развија фабулу свог романа описујући  вирус који уништава све друштвене слојеве, као и политички систем у држави. Свесна менталитета свог народа, оличеног у неприхватању и опирању различитостима, оболела особа у њеном роману прво заборавља свој језик и почиње да говори енглески. Одговор на питање да ли је вирус метафора за аномалију друштва у коме различитост представља препреку, можемо пронаћи у овом роману, који је објављен у дигиталној форми на Амазону. 

Шта све у комичним заплетима главну јунакињу сналази и да ли ће истрајати кроз револуцију која ће се ускоро догодити, свакако је прича која буди интересовање.

„Тренутно сликам портрете непознатих људи, понекад измишљених ликова. Хватам људски дух, његову емоционалну резонанцу покушавајући да их дислоцирам од историјских и хијерархијских структура. Портретно сликање и цртање непознатих људи такође је мој покушај проналажења новог идентитета. Кроз гестикулацију моје уметничко дело испитује личну и универзалну размену присутну у савременом портрету. Представља привремену припадност ван граница националног.

На пример, серија великих слика „Talking to Myself“  представља прелаз између два сликарска периода. Храбри потез четкицом, контраст боја, поједностављени, али искривљени израз лица аутопортрета карактеришу те слике. Ухваћена двострука слика сопства, једног у фројдовском стању несвести, док њена супротност вришти, сирове и тренутно ослобођене емоције са намером да узнемири посматрача у галерији.

Портрети непознатих ликова, међутим, показују зрелост. Они оличавају нежну флуидност и отворени карактер, који позива гледаоца да то цени на свој јединствени начин. Портрети непознатих особа метафора су неочекиваног. Такође ова метафора провоцира посматрачево лутање у нове или можда неистражене територије.

Хоби уз поруку - једите воће

Амра Порабић је библиотекар, али је српска културна јавност познаје по гласу и изузетном дару за изражајно читање. Радо учествује и на свим књижевним презентацијама, водитељ је на отварању манифестација јер њен глас сочније, изражајније, мелодичније и сугестивније дочарава написан текст. Њен хоби је креативна воћна уметничка инсталација.

„Никако ми није јасно како неко може да каже да не једе воће. Ја сам га одувијек обожавала. Једном сам покушала да убиједим колегиницу, која иначе није воћни тип, да поједе мог воћног смјешкуљка на тањиру. И упалило је.

Тако сам, једног љетњег јутра у вријеме короне, сјецкајући и гулећи воћке, започела игру са облицима и бојама. Располовим брескву и помислим- ове увале од коштица биле би баш интересантне очи. Додам још неколико плошки и тако направим лице дјевојке. Кад су ми досадила лица, прешла сам на животиње. 

Понекад се руководим минимализмом и покушавам да направим препознатљив лик са што мање комадића воћа. Каткад само поређам воћке и аранжман ме просто надахне да кренем у смјеру робота или IT-ја или Мунковог Крика. Неке креације настале су намјенски, поводом нечијег рођендана или куповине куће, а неке чисто да развеселим суморну корона свакодневицу. Има ту и понека чежња за морем и много шашавих и неуспјелих ликова. Врло је лако цртати ситним воћем, као на примјер боровницама, наром и малинама, али посебан је изазов да искомбинујем нешто од свима диступне јабуке. Професор Јабука ми је зато баш драг.

Годину дистанце, социјалне отуђености и затварања у четири зида, 2020. испратила сам тужним кловном, јер је та година била циркус. Неизбјежну корону овјековјечила сам као злочесту ћелију (коју сам појела у инат и у сласт).“

Ана Гинић старинска писма

„Годинама пишем писма. Руком. Ћирилицом. Писаним словима, као некада. Крајем деведесетих престали смо да пишемо писма. Сви. Чак и разгледнице ретко шаљемо.
Присећала сам се тог лепог осећаја када стигне писмо. Коверта и шарене маркице. Умели смо да по рукопису препознамо онога ко нам је писао. Изнад свега нечију жељу да нас обрадује и помисао да је неко у неком тренутку мислио на нас.
И купила сам старинске папире, пенкало и љубичасто мастило, а онда у тишини, уз своје мисли и мирис свеже хартије, као некада писала писма. У било који део света, о било чему, људима које волим.
Почела сам прво да шаљем писма бакама, теткама, комшиницама у Београду. Не треба да помињем колико су се обрадовале. То ме је подстакло да шаљем даље, пријатељима расутим по свету. 

Док исписујем странице,  желим да их подсетим  на лепе речи и лепе успомене. На све оно што смо стигли и што нисмо стигли да поделимо.
И нека знају  да док исписујем редове неразрађена рука помало боли, али као да изнова открива лепу, заборављену уметност сличну калиграфији. Наша писана слова ћирилице дивно изгледају на папиру. Рукопис је некада био лепши, требаће времена да се опет увежба.
Писање руком је за мене бескрајно уживање. Опушта ме. Фокус се пребаци на мисли и речи, труд да се не направи грешка. Не треба да помињем како уз то дивно иде музика и чаша вина. Или тишина. Моменти када си сам са пријатељима.
Имам и печат и восак. И узорке писаних страница. Хтела бих да подсетим људе колико је то лако и лепо, а доноси радост. Потребна је само добра воља и кишно вече. Толико мало треба. Неизмерно се обрадују када у поштанском сандучету угледају право писмо које је прешпартало свет да их нађе. Комадић романтике у овом дигиталном свету.
Моје писање старинских писама није нов и није „корона“ хоби, али је и те како добро дошао у ово тужно време. Прошле године сам написала и послала сигурно двадесетак писама на све стране света. Због „короне“ смо сви имали мало више слободног времена него обично. Мени је добродошло за писање, пошта је радила све време без проблема, тако да је радост била обострана.
До сада су ми само две особе одговориле исто тако ручно писаним писмом. Обично ме људи позову телефоном или напишу поруку да су добили моје писмо. Јасно је колико су та два писамца и мене саму изненадила и обрадовала!“

Бисерка Биби Млађеновић је агент за штедни фонд дечје школарине. Сликање је њен таленат, уметничка утеха и заклон од света, за којим у периоду социјалне удаљености посеже. Како је почело, како се градило, ко су јој узори и помагачи, где тражи инспирацију, питања су на која Бисерка даје одговоре:

„Прави или озбиљан почетак је кад схватите да таленту треба придодати посвећеност и труд да бисте досегли унутрашње задовољство и одредили свој пут. Мени се то десило прије више од двадесет година, захваљујући једном случајном сусрету, а касније и блиском познанству са Wadie Mahdy – јем, канадским сликаром коптских коријена, који се, некако баш у то вријеме, на позив пријатеља доселио у Кичинер.  Вјерујем да је познанство с њим имало преломни значај за мене. Након што сам прошла сликарску школу у Waterloo Up Town Gallery ја сам стицала знање и искуство у још двије приватне школе. Прву је водио сликар Michael Roth, а другу Robert Wanka. Обојица су ми помогли да стекнем самопоуздање.

Инспирацију тражим у природи, ваљда због тога што у мотивима природе нема ничег лажног, одурног и искривљеног. Она је врхунац истине. Притом, она је неисцрпан извор  нових открића и сазнања, не само кад је ријеч о богатству мотива, већ и кад је ријеч о избору сликарске технике, материјала и боја. Све су то изазови који ме привлаче. Наравно, портрет је моја важна и омиљена преокупација, јер сам кроз све ове године наставила да уживам и усавршавам се у цртежу, који је основ сваког портрета. Било да користим уље или графитну оловку, портрет је био и остаће заувијек предмет мог интересовања.“

Примeњена уметност кроз игру и креацију, зачињена талентом и љубављу, спојени су у ручно израђеној серије лутака од платна. Бисерка је у сећање на крпене лутке из њеног детињства ручно израдила праве модне хитове. Лутке,  намењене унуци, прави су манекени на модној писти детињства. 

„Човјек постаје свјестан свог талента  још у раном дјетињству, али – то је горка истина – током живота је увијек више разлога да га не развије. Од прве награде на ликовном конкурсу Политикиног забавника, када сам, још као дијете, схватила да посједујем таленат, до пуног остварења тог талента прошло је много година.“

Лара Бартула је девојчица којој је пандемија сместила и школске обавезе, и дружење, и куповину у један обичан монитор, који је постао њен цео свет. Решена да прво својим креативним бојењем и штампањем натписа на мајици, ешарпи, чарапама, освежи свој орман, проширила је и на пријатеље, родбину, комшије. Затим је направила сајт и отпочела свој бизнис-план зараде џепарца. Лара о својој креативној радионици и пројекту каже:

„From Ideas to Designs! Lara's Theme is a social enterprise that empowers young artisans by promoting and showcasing their skills in a socially responsible way. We believe in using technology to do good, and are committed to strengthening our craft techniques. We love using our brand to make meaningful clothes that reflect our traditions and bring life to new ideas.“

www.larastheme.biz