ПОМЕН РАНКУ РАДОВИЋУ (1952 – 30. јул 2023) ИСПРАЋАЈ У ВЕЧНОСТ

Умро је песник! Песник не умире! Вест нам је стигла  из Ранковог родног места, Бијелог Поља и у толикој мери нас је изненадила, да је прва реакција била неверица и запитаност. И када смо се окупили, 14. августа, у нашој етничкој кући, Српској националној академији, у Торонту, да одамо помен нашем Великом пјеснику, како смо звали Ранка Радовића, тај скуп смо доживели као Ранково свечано вече поезије, у  присуству владике Георгија и свештеника Првослава Пурића који су одржали помен. Свеће које смо сви присутни држали у рукама као да су осветљавале на посебан начин, готово духовни, атмосферу у којој ћемо слушати Ранкову поезију. И заиста, као и увек кад је Ранково вече, било је то царство поезије, владавина поезије која је долазила из вечности, у коју се Ранко настанио.

                  После завршеног помена, први говорник је био Радован Гајић. Прожима нас Ранков стих „Из живе звонаре сјећања – звоним / на твом бесмртном прагу“  (из књиге Стих и страх), да би нас одмах затим „пробудиле” следеће речи наратора:

                  „Не стиже Ранко на своју годишњицу! Наиме, идуће2024. навршиће се округло 40 година како је  „запесничио“ Ранко Радојичин Радовић, објављујући своју прву књигу Мирис туге –  била је то збирка љубавне лирике.

                  Са таквим је садржајем почео и ни на трен од тога није одустао. И није ни важно што „није стигао“ до своје 40-годишњице објављивања „свески“ свога песништва. Важно је, веома је важно, да је на сваку своју песму стигао баш на време – да је испише, да је забележи и да нам је остави. Није то да бисмо га имали по чему данас – а и касније – спомињати. Много има тога по чему ће се Ранко међу живима дуго спомињати – и као родитељ, и као кулинар, и као страсни пецарош, и као зналац песничког штива, и као анегдотичар... – али у Ранковом „песничком случају”, то је више нама, да ми имамо чиме да се опомињемо, да имамо чиме једни другима да указујемо на језичке Сциле и Харибде и како су нам лађе од речи крхке, када се у језичком мору погубе обезмамљене...

                  Његов живот, живот песника, овоземаљски – међу нама – о коме сада говоримо, збирка је дана песникових, међу нама. Али ми не говоримо о тим данима. Нити су нам ти, такви дани, битни. Битни су нам сада они дани које је, и какве је, оставио у својим стиховима...“

                  У свом опширном, надахнутом тумачењу поезије Ранка Радовића, Радован Гајић,  такође песник, зналачки је прокоментарисао све важне књиге поезије Ранка Радовића. Због уштеде простора, наводимо следеће:

                  „Својом књигом Христанниште (2002) Ранко Радојичин Радовић је установио себе у пантеону новијег српског песништва као битан глас... Мада је и раније, популарношћу збирке Вучица из далеке 1989, свима било јасно да се ради о зрелом песнику. Можда то није свету важно, али је нама, тамо, било и те како важно да је то била књига тих дана, која се носила по Кнез Михајловој и о којој се, по том шеталишту, данима брујало... Преломна, пак, жижна тачка светлосног зрака призме свеукупног Ранковог песништва, остаће Вајање свјетлости.

                  Други говорник,  Драгана Живић Илић је својим надахнутим текстом о животу и песничком делу Ранка Радовића, узбуркала емоције  у нама присутнима у сали, чему је допринео и Драганин соноран глас, често слушан на сцени. Њен говор је утолико био сугестивнији и упечатљивији што није само читала, већ је у великој мери имровизовала своје знање и умеће о Ранковој поезији:

                  „Иако се опробао у различитим лирским техникама, сонетни венци су највише достигнуће Ранкове поезије и представљају срж његовог песничког опуса. Сасвим сам сигурна да би то било и Ранково мишљење... Није случајно што им је посветио најдужи период свога живота. Форма његовог сонета је савршена и пажљиво брушена, у њима влада математичка прецизност и склад метрике и устаљене цезуре. У сонетним венцима користи искључиво непарни деветерац, јер је попут француског песника Верлена приметио да непарни стих има посебну моћ у својој метафизици недовршености. Сви сонети су писани према једном устаљеном ритмичком обрасцу. Риме су чисте, парне, обгрљене и често обогаћене и унутрашњим римама. Све је складно, беспрекорно, доведено до савршенства форме. Такве савршене сонетне форме постигао је у српској поезији веома мали број песника, попут Дучића, Раичковића и Драгана Хамовића, у новијој српској поезији...

                  У сонетима Ранка Радовића је скоро сваки стих једна потпуно самостална песничка и мисаона целина. Његов стих је сажет у само девет слогова или стопа и готово сваки носи чудесну снагу и дубину једне изреке или животне мудрости. То је оно хомеровско, његошевско и дучићевско у Ранковој поезији што сјајно препознаје Милован Гордић. Свака реч понаособ је прави златник, новооткриће, нова реч о поезији или поезија речи, како нас у то упућује Миле Медић...

                  Као Ранков пријатељ осећам се почаствованом што сам била једна од оних са којима је делио своје замисли. Када га је смрт прекинула, Ранко је радио на једном обимном, веома комплексном поетском делу, по једном фасцинантном поетском алгоритму и велика је штета што то дело свог живота није успео да заврши, иако је био веома близу. Свеједно, оно што је остало завршено иза њега, сведочи о величини његовог песничког ума...“

                  Драганине опроштајне речи са Ранком Радовићем деловале су на све као неки божански дар у ишчекивању: „Оно што ми најтеже пада као Ранковом пријатељу је чињеница да нисам имала прилике да се од њега опростим, да га испратим на последњи починак уз букет цвећа и свећу... Али му обећавам један дар за опроштај, који ћу да му принесем. И верујем да ће тамо негде, где год да је, моћи да га прими и знам да ће се осмехнути...“

                  Драгана није заборавила да спомене помоћ Ранкову при издавању поетских књига неколико наших овдашњих песника. Споменула је Зорицу Мишић, Данијелу Мрдак, Срђана Бајића, себе,  а ја додајем да сам и сама Ранку много захвална. У мојој песми Тишина је побуна само, посвећеној Стевану Раичковићу, Ранко је, прочитавши, пре више година први пут ту песму, већ спремну за један антологијски избор, застао и бескомпромисно узвикнуо: „Мичи ту реч“. Радило се о речи од четири слова која се мени дотле није чинила сувишном, али чим ми је Ранко указао на то, схватила сам да joj ту и није место.

Крај вечери је морао бити такав какав је био. Наши цењени драмски уметници Димитрије Поробић и Живко Церовић читали су Ранкове песме. Затим је Данијела пришла столу са Ранковом сликом и прочитала своју песму Ранку посвећену. Били су то незаборавни тренуци.

Данијела је присуствовала вечери поезије Ранка Радовића када још није напунила ни дванаест година. Било је то у Бијелом Пољу. Ранко је одиграо важну улогу у развоју песничког талента наше Данијеле, о чему сведочи и ова њена веома надахнута песма, која царује у вечности са песником коме је намењена.

ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ МОМ ВОЉЕНОМ ВЕЛИКОМ ПРИЈАТЕЉУ  РАНКУ РАДОВИЋУ

Оде ли то и Ти, мој драги, велики пријатељу?

За душе људске последње Пристаниште.

А ко му нађе љепше име до тебе Ранко,

Христаниште!

Иди, путуј велики међу великима,

Велики ће те и дочекати Горе,

Носиш им најљепше што се понијети може

Лабуд Пјесама чудесних и круну лијепе, чисте душе своје.

Иди, знам данас ће завијати Вучица,

Не једна, но све што си их кроз живот срео,

А неке ће те дочекати, питати сигурно

„А коју си мени написао, а колико си мене волео?“

Путуј, дивни пјесниче, по рајском биљу и смиљу ходи,

Нека те Анђео Спаса води кроз Вајање Свјетлости,

Вијенци Сунца нека ти красе груди и буди још већи и веселији Горе,

Недостајаћеш нам овдје, али видјећемо се опет једног дана…

На Христаништу, последњем људском пребивалишту,

До тада, збогом велики дивни пријатељу, пјесниче врли и врсни србски,

Пиши сад небеским пером златним,

Псалм о своме роду, о Космету, о србском броду који ви Горе не дате да тоне…

Пиши мој Радовићу, онако како само ти знаш…

И овај последњи поздрав ти шаљем уз Твоје а моје омиљене стихове и воштаницу,

Уз благи осмјех са сузом на лицу,

Јер душа је вјечна а ја и Ти знамо да смрт не постоји…

Ти знаш да ова твоја два три ретка, прочитах још у раној младости,

И да сам уз њих расла покрај Лима,

уз њих сам вољела и патила своју љубав прву,

Па Те ево хоћу и поздравит с њима и рећи Ти ЗБОГОМ, ПУТУЈ С АНЂЕЛИМА!

„ТЕБИ СЕ ПРЕД БОГОМ ЉУБАВЉУ МИНУЛОМ КУНЕМ

ДА САМ ВЕЋ БИО НА САХРАНИ СВОЈОЈ

А САДА САМ ПОШО ДА ВИДИМ КАКО ТРУНЕМ.”

Вјечна памјат дивни велики пјесниче и пријатељу,

Твоја Данијела

Нека почива у вечности, наш Велики пјесник, Ранко Радојичин Радовић и нека нас дарује својим стиховима кроз векове...

ВЈЕЧНАЯ ПАМЯТ!

Наслови књига поезије Ранка Радовића, као и књиге других о њему:

Мирис туге, 1984 (љубавна поезија); У недрима срца, 1986; Поноћ ствари, 1987; Вучица, 1989 (Ранкова најпознатија књига, преведена на енглески и шпански); Христаниште, 2002; Вајање свјетлости, 2003; Вијенци сунца, 2023; На свитку неба (у припреми за штампу, за 2024).

           - Доц. др Раде Вучићевић: Прилог проучавању лирског дела песника Ранка Радовића

           - Ненад Гугл припрема докторску дисертацију о Ранковој поезији

           Ранко Радовић је добитник великог броја књижевних признања у Србији, Црној Гори и Русији. Ево најважнијих: Благодарје Светог Саве, Печат кнеза Лазара, Орден Сергеја Јесењина, Златни орден за заслуге Русији, Златна грамата  Светог цара Константина и царице Јелене и др.