ОЈ КАРЛОВЦИ, МЕСТО МОЈЕ ДРАГО

У  овдашњим укрштеним речима често се тражи друго име за Нови Сад и тачно решење гласи: српска Атина, не без разлога - објашњавам својим гостима, Канађанима, тог августовског јутра, док крећемо да посетимо овај град у коме они нису били тридесет година! Тридесет година, то је тек тачка у времену, а у простору где станеш на тикву и видиш цео свет, као да се ништа није променило, осим што је изграђен тај Е-75 пут, који води кроз непрегледне засаде сунцокрета и жутог спарушеног кукуруза, који под тврдим небом одавно снева воду. Ипак, на првом кружном току, прелазимо на стари пут. Он нас подсећа на детињство и ђачке екскурзије, на сендвиче у ранцу, жуте сокове и чађаве топове петроварадинске тврђаве. На старом путу, с леве стране указује се Фрушка гора; лежи као медвед, или као нехајно остављен јорган по којем су, као шаре, посути воћњаци, виногради, куће, манастири и црквице, који, онако бели и мали, личе на расуте коцкице шећера. Покушавам да се поистоветим с гостима, с дистанцом од тридесет година, да будем изненађена кад угледам издалека препознатљиве, блиставе звонике Сремских Карловаца који се дижу из таласа густо нанизаних, црвених кровова и дубоко заривени у небо, нежно упозоравају да се ступа на територију где се, с оружјем за појасом стиховало о звездама, где је испеван Ђачки растанак и одшколована прва српска интелигенција.

Да у „место моје драго“ није могуће само свратити, моји гости ће се уверити чим кренемо улицом, потонуло му огромне крошње платана и опшивеном металним огра-дама; њом се избија на трг окружен је двоспратницама аустроугарског изгледа. За њих, и целу ову љупку варош, сувишно је употребити речи: старо и почетак, јер беспочетност труда да се српска националност одржи и уздигне упркос видљивим траговима живота под туђим заставама, присутна је на сваком кораку, бескомпромисна је и жилава као стари платан-џин, који под заштитом државе, расте у срцу Карловаца. Нико не зна тачно да каже колико је стар, ни шта је све видео, ни кад је својом џиновском граном заштитнички пригрлио белу црквицу у којој палимо прве свеће, неодлучни куда прво да кренемо и шта све да видимо.

Зато гостима казујем причу, коју би с мало речи, изрекао сваки водич. То је само опис спољашње ауре места, те, која се види очима. Карловци су изникли као тврђава подигнута на римским темељима. После су дошли људи, куће, цркве и један манастир, место је добило данашње име, под којим се у књигама манастира Крушедол води још од шеснаестог века.

И обичан човек, који се не бави великим историјским и цивилизацијским темама, на овим, још јутарње тихим улицама, мора да ућути пред толико дубоким зденцем времена у коме се слути бурно опстајање: ово место било је и мета турских пљачки и паљевина, и посед Хабзбурговаца, и раскрсница трговачких путева, али и седиште наше епархије.

ВЕСНА АЛЕКСИЋ се бави књижевношћу за децу и младе. Пишући трага за највећом тајном – како одрасти, а не изгубити дете у себи. Досад је објавила преко двадесет књига за децу, а већина тих наслова доживела је више издања. Најпознатије су Месечев дечак, Звезда ругалица, Лицитација ветра, Каљави коњ, Ловац на маслачке, Марија Модиљани. Пише и драме, путописе, књижевне критике. Добитник је бројних престижних награда из области књижевности: „Невен“, „Политикин забавник“, „Змајеве дечје игре“, али и награду „Матице српске“. Понекад, само када мора, пише и за одрасле.Тако је настао и роман Улица Јанг, који би посебно био занимљив становницима Торонта.

У њему је отворена прва српска школа, ту је дошао митрополит Павле Ненадовић да оснује штампарију и подигне Саборну цркву, али и да угости цара Јосифа Другог. Сремски Карловци тада већ имају данашњи изглед, имају занатске радње и дућане, винограде и кафане. У њима ради прва гимназија и прва богословија; у њима је и Вук Караџић научио да чита и пише на немачком и српском, ту је сахрањен песник Бранко Радичевић, чије тело су чак из Беча пренели његови гимназисти до Стражилова, над којим сијају крупне звезде позајмљене из његових стихова. И данашњи ђаци их уче као и ондашњи, они који су пролазили овим уским улицама којима ходамо и ми, поред истих кућа. Неке су старије од двеста година, на кибиц фенстерима дрво осушено као пергамент, напукле и ољуштене фасаде, избледели црепови и нежни облачићи над њима стоје као меки јастуци пуњени гушчјим перјем. Безазлени као анђели, накупљају се ти облачићи и над зградом патријаршијског двора, над сатом гимназије у чијој се згради чувају и прва издања Доситеја, Радичевића, Вука Караџића, фототипско издање Мирослављевог јеванђеља... Благо је силно већ у сазнању да га има, објашњавам својим сапутницима, велики духови су овде, њих не можемо видети, нити пребројати као ни капи воде које жуборе са чесме Четири лава, и не само они... Важни су ту и мали, анонимни, солдати и паори... Сви су ту, као у позадинском животу ове вароши, у којој са Цркве Светог Николе сат одбија подне и тај звук је у трену одиже мало у ваздух, титрав од сјаја и топлине, па личи на руком везено платно које лелуја између светова, у својој дремљивој, наоко невидљивој, али судбински важној причи. На тргу затрпаном зеленилом и цвећем, тражимо место да ручамо. Вода се леди у чашама, хлеб је врућ, невидљиве птичице цвркућу у крошњама. Мир. Међу дрвеним продавницама на тргу, тражим карловачке куглофе. - Много је топло за њих! - каже ми продавачица. Сувенири, накит, плишане играчке, сатљици за ракију, крстићи на танким кожама, магнети са типичним сремским пејзажом, у коме су дагеротипски остали старински шорови, с тарабама и кућама, с великим капијама и гускама... све је као у било којем туристичком месту, али све изгледа некако нарочито. Мој гост прагматично и гласно размишља како би се те улице и куће могле средити и обновити и прерачунава колико би то коштало... Кажем му: - Пусти то, овде не треба ништа дирати, ово је живи музеј, старински брош, искрзан али светли, многи би желели да имају толику старост у својој историји, и кад би се омоловале те фасаде, изгубило би се можда оно есенцијално и драгоцено... Свака пукотина овде је засебна прича, ми овом шетњом нисмо чак ниједну загребали, нисмо ни извадили бомбону из целофана!

ГИБРАЛТАР НА ДУНАВУ

Крећемо даље, ка Петроварадину, кроз тесне лагуме, звезда је најјача, а сат на белом звонику одбија једним ударцем. Са некад неосвојиве тврђаве и седишта регименте за време хабзбуршке власти, поглед захвата даљину кроз коју тромо промиче велики даждевњак Дунав. Групе туриста неуморно се сликају поред бедема тако да се на снимку види обиље испод и изнад њих, место где је Творцу мало задрхталарука, па просуо више лепоте него што је канио. Новосадски мостови као пречаге на воденој прузи која води ум у више димензија; међу њима нов, бели, Жежељев мост којег су у задњем рату преломили на пола, као оглодану кост, као употребљену чачкалицу. На његовом месту блиста нови, трбушаст мост поред којег ја непогрешиво увек видим и стари, зелени, и чујем детонације кроз ноћ, вруууум, врууум! Неке ствари се никад не заборављају.

А у Новом Саду, чујемо, демонстрације земљорадника незадовољних ценом откупа пшенице и да су главне саобраћајне артерије непроходне, па одустајемо од преласка моста.

- Нови Сади јесте најлепши одавде - кажем, гледајући преко реке у даљини,на градску катедралу и кровове. И још даље, где се небо и равница никад неће спојити сигурном линијом у нашем погледу, јер нам несавршен вид то неће дозволити. Враћамо се зато тврђави која је позната у свету као Гибралтар на Дунаву. Показујем гостима Музеј у згради некадашњег Арсенала; богат је археологијом, културном историјом и етнологијом; у подземну војну галерију, загушену богатом историјом, улазе и излазе бројни туристи. Прате их у јатима голубови који слободно јуришају на калдрму, њихова слобода привлачи невољу; са неког зида излази мачка и завршава у рукама девојчице Филипе, моје гошће. Мази се као леп дан. Остајемо ту, на тврђави, тражећи слободан сто у башти ресторана, на висини, међу жардињерама и ужурбаним келнерима. Од историје и сунца смо жедни. Хоћемо воду и кафу, тражим турску кафу,  односно домаћу (каква симболика). Келнер одмахује главом:

- Само капућино и нескафа, каже. Штета. Узимам хладну нес и објашњавам гостима да се на Петроварадину сада догађа само култура: ту су ликовне одаје уметника, ту се одржавају фестивали и концерти. Гужва око нас већ почиње да личи на нешто од тога, па предлажем да наставимо пут у Ириг, у винарију где се можемо засладити колачем.

Стари фрушкогорски пут вијуга кроз густу шуму националног парка, откривајући планину, нестварно изниклу у питомини. Моји гости је први пут виде, па им причам како ту уме да завеје зими, кад изађу јелени и срне, кад залупају звона скривених манастира и кад запламсају свеће јутарњих молитава за срећан пут свима који путују... Кад се испењемо на пут за Ириг, планина се неосетно спушта у блаже таласаве обронке. Тражимо винарију Ковачевић, где ће нам уз вино, одмах понудити и колаче из времена наших бака: лењу питу и кнедле од шљива, чиз-кејк (прави, немачки, нимало сличан колачу који се под истим именом нуди широм света). Испод винарије, на повратку, дуж пута тезге с воћем и поврћем, с ликерима, туршијом и џемовима. Све што је расло на обронцима спаковано је у њих и може се купити и понети.

Сунце је већ црвено и ниско кад излазимо на нови аутопут.

 - Пошли смо у Нови Сад, заправо, а само у њему нисмо били! – закључујемо уз смех.

- Био је једном Стинг и певао на тврђави, кажем – и моја другарица Анђелија, штипала се за образ да се увери да не сањамо... То је било давно у једном од оних живота како би рекао Ђорђе Балашевић, у једном од оних тренутака који су били невероватни и толико лепи да их чувам ћутећи као благо у Сремским Карловцима што се чува, јер је нематеријално као прва звезда коју видим како се пали над равницом.