О животу Срба у Британској Колумбији

Једном, тако, уз чашицу у оближњој ванкуверској кафани, или у „пабу“ ако ћемо по енглески, разговарам са својим другаром. Реч по реч, жали се како је водио сина ономад у обданиште. Када је васпитачица постројила децу у врсту и рекла да крену степеницама у учионицу, мој се другар нагао над сином-малишаном и очински га посаветовао, прилично гласно на српском. Каже, мали је несташан па да зна како да се понаша. Како је био једини одрасли међу децом и још говорио страни језик, син га повуче за рукав и очима показа на децу која су почела да се осврћу.

             - Било га је срамота, а мени жао, - рече ми другар сетно.

             Некако успем да га убедим да дете није срамота ни њега, оца, ни језика, већ да је реч о самоодбрани. Деца, више него одрасли, не желе да се разликују од окружења. И то им није замерити. До нас је, родитеља, да направимо неку замишљену равнотежу између језичке потребе свакодневног живота у окружењу и властитог идентитета, равнотежу која се огледа у неговању и коришћењу свог, српског, језика где је то могуће, а првенствено у породици.

             Српска православна црква је спознала значај очувања идентитета Срба. Поред своје духовне функције, црква је вековима била колевка писмености и бедем пред напорима да се српски народ асимилује и преведе у туђу веру. Та заслуга цркве је непроценљива. У савремено доба, нема више мрског турског освајача, али су се многи наши људи из многих разлога исељавали по свету. Тако, прво досељавање Срба у Британску Колумбију пада на почетак 20. века или пред Први светски рат, када су се наши људи запошљавали у рударству и по фабрикама за прераду дрвета. Други талас наилази између два рата, углавном из економских разлога. Трећи талас настаје из политичких разлога после Другог светског рата, а четврти – раних седамдесетих година, из економских разлога. Најзад, пети талас, можда и најбројнији, десио се у периоду између 1991-1999. године и узрокован је ратним дешавањима на простору тадашње Југославије. Тада је, рачуна се, у Ванкувер и околину приспело од 8.000 – 10.000 наших људи.

             Срећом, Срби у Британској Колумбији, Ванкуверу и околини су сложни па се међусобно помажу. Радно и договором, уз финансијску помоћ добротвора, основане су две Српске православне цркве, које блиско сарађују.

             Имао сам задовољство да о овоме разговарам са оцем Вуком Милишићем, јерејом цркве Светог Саве у Ванкуверу. Црква је освећена 25. јула 1971. Поред редовне службе, црква има значајну функцију у окупљању српског живља. Поседује школу коју похађа око 35 ђака, разврстаних према узрасту и познавању српског језика. Поред веронауке, у школи се учи српски језик, српска историја, као и музичко образовање. Деца учествују и у хорском певању недељом, после наставе. Предавачи су наши људи, на волонтерској основи. Тако, наставу музичког васпитања изводи професорка музичког. Све школске наставе се одвијају недељом и трају два до два и по сата, пола сата по предмету, што је доста флексибилно. Поред школске наставе, при цркви постоје и тзв. радионице у којим се уче или изучавају поједине области из струке. Рецимо, наш човек, по струци стоматолог, држао је предавање из стоматологије, хемичар – из хемије итд. Црква такође организује кампове са једнодневним или вишедневним боравком од 9 – 17. Занимљиво је да црква Свети Сава организује и излете у природу суботом. Црква уређује и фолклорну секцију за децу и одрасле. Има и своју библиотеку.

             Друга црква је Светог Архангела Михаила и налази се у Барнабију. Та црква има сличне активности, а у њој се налази и Српски културни центар, у који се налазе библиотека и амфитеатар. Већи простор у овој цркви омогућава организовање уметничког програма, уз гостовања познатих уметника из матице.

             Поред цркава и њиховог преданог и успешног рада, Ванкувер може да се подичи и Фестивалом српског филма. Фестивал је помогло Министарство за дијаспору, као и појединци и фирме из Србије и Канаде. Фестивалу је дат одговарајући публицитет, укључујући два водећа дневна листа у Британској Колумбији, „Провинс“ (The Povince) и „Ванкувер сан“ (The Vancouver Sun). Медијски спонзори су и Српска телевизија у Ванкуверу, Б92 и други.

             Као што се види, улажу се знатни напори ради обогаћивања живота наших људи у Британској Колумбији проповедањем вере, неговањем матерњег језика, традиције и културе. Не треба сумњати да ће остварени резултати бити велики допринос очувању идентитета Срба на овим просторима.

Овај чланак је део Локалне новинарске иницијативе.