Dobro došli u Kanadu: Ako vas je strah, pritisnite dugme

Utisci freškog imigranta - posle deset dana

Iz perspektive potpuno sveže došljakinje, koja ovde još nije sastavila ni deset dana, Kanada na mahove izgleda kao druga planeta. To sam konstatovala već na aerodromu, gde je izuzetno smirena i organizovana žena dočekivala horde nas imigranata iz celog sveta i podsećala nas na svaki sledeći korak koji treba da preduzmemo. Zahvalna na tome što posle 12 sati maltretiranja ne moram da uključujem mozak, poslušno sam trčkarala za njom sa svojim ručnim prtljagom koji je bio pun dokumenata za “ne daj bože prilike” ili, prevedeno na naš jezik, “fali ti jedan papir”. Ako dođe do nekakvih pitanja i potpitanja, bila sam spremna kao zapeta puška da povadim svaki list koji posedujem od prvog dana svog boravka na ovoj planeti. Prijavila sam se i sela u čekaonicu, posmatrajući radnice na šalteru jednim okom, dok sam drugim prebirala po hrpi papira i preslišavala se, u strahu da će doći do nekakvog obrta, da nešto nisam ponela, da će me vratiti nazad. Situacija je postala još napetija jer sam pokušavala da načujem šta se dešava sa nekim parom Rusa ispred mene, koji su se, po mojoj proceni, previše zadržali. Kada su me prozvali, potrčala sam sa papirima na gotovs. Pokazalo se da nije bilo razloga za paniku i strah. Uz jedno Welcome to Canada, ni da me pogleda kako treba, službenica me je poslala dalje. Prošla sam bez prilike da pokažem kako se kod nas bije bitka pred šalterima. Međutim, nije bio trenutak za spuštanje garda jer to je tek prvi u nizu šaltera koji me čeka. Sledeći je univerzitetski.

U svojim noćnim šetnjama po kampusu koje su se odvijale pre zvaničnog prijema i dok sam još bila omamljena od puta i vremenske razlike, naišla sam na ogromni prizemni deo zgrade u staklu, sa krevetima. Bila je noć, a prigušena svetla iz prostorije su me namamila kao moljca da pogledam da li mi se to čini ili vidim neke krevete. Potpuno se približim staklu i krenem da prelazim pogledom po prostoriji i kao u priči o Zlatokosi - jedan krevet je namešten i prazan, u onom preko puta njega neko leži! I u onom do njega neko leži, a pored njega stalak za infuziju! Već mi se digla kosa na glavi kada sam uspela da kroz mrak razaznam da se nalazim na odeljku za medicinske sestre i da gledam u lutke na kojima studenti vežbaju. Međutim, strah je već prevladao, pa sam se oteturala u neku travu gde sam umalo udarila u stub. Na stubu je pisalo Emergency, a strelica mi je pokazala na dugmence. U mom slobodnom prevodu, “ako te je stra’, pritisni dugme”. Zabavljala sam se par trenutaka pred tim stubom, razmišljajući da stisnem dugme, čisto da vidim šta će se desiti. Iskreno, nisam očekivala da se išta dogodi jer moja dosadašnja životna iskustva kažu da takva dugmad ne postoje, a ukoliko i postoje – ne rade. 

Par dana kasnije, usledio je i zvanični prijem na fakultet gde nam je predstavljeno gde je šta. Prolazeći pored moje horor zgrade, žena nam je dobacila “ovo noću može da izgleda prilično strašno, nemojte da se uplašite kao ja kada sam prvi put videla.” U sebi sam dobacila “A ako vas je stra’, stisnite dugme”. Žena je produžila: “Ali razloga za strah zaista nema, a ako ga i bude, imate emergency dugmad raspoređena po kampusu.” I ne, nije nam objasnila da ne rade, već da, ukoliko se osećamo nesigurno iz bilo kog razloga i ukoliko nam treba pratnja po kampusu, dovoljno je da stisnemo dugme i pojaviće se neko iz obezbeđenja, pa će nas ispratiti gde treba. Dakle, bilo da se ne osećate fizički dobro, bilo da ste svedok nekakvih sumnjivih aktivnosti ili se osećate ugroženim na bilo koji način, u pola dana ili noći, od obezbeđenja i pružanja pomoći deli vas jedan pritisak na to dugme. Druga planeta, kažem vam – skoro pa bajka. A što se dela o Zlatokosi tiče, uspela sam da vidim ko spava u kom krevetu, ali sam obaveštena da je trenutno “bear aware” sezona, pa se nadam da tu bajku neću proživljavati, ili da makar “stra’ me” dugme radi i za medvede.