ТРЕЋА ДИМЕНЗИЈА ПРОШЛОСТИ - ВАЉЕВО И ЊЕГОВА ОКОЛИНА

Некако се догодило, сасвим случајно, да је град Ваљево увек био некако скрајнут, ван наше путање кроз Србију. Али недавно,  захваљујући мојој кћерки, одбојци и кампу  Вање Грбића који се одржавао у Ваљеву, моја маленкост је посетила тај град и околину.

Србија, дакле, не престаје да изненађује својом лепотом. Тако сам и овог пута била опчињена Ваљевом, његовом околином, реком Градац и прелепим манастиром  Ћелије. Толико чудесно лепа природа, богата историја и духовност на једном месту, на свега неколико километара од вреве града, права је ризница историје.

Ваљево, град на неких 100 километара од Београда, на западу Србије, дочекао нас је својим отвореним улицама и балконима пуним црвених мушкатли. Шетња старом чаршијом Тешњар враћа вас у неки други историјски тренутак, па се у исто време налазимо и у прошлости и у садашњости. Протеже се десном обалом реке, преко пута места на коме су 1804. године погубљене истакнуте устаничке вође – Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић, историјски догађај познат као Сеча кнезова. Главна улица, ширине неких шест метара, стешњена је између обале реке и падине брега, прилагођавајући се току кривудаве Колубаре.

Због тога је и цео крај добио име Тешњар. На том простору српски писац и драматург Јоаким Вујић набраја давне 1826. године сто дућана. Душу Тешњару у 19. веку давали су улични продавци, који су у њему боравили од раног јутра, па све до првог мрака. У преподневним сатима продавао се салеп, врућ напитак са циметом, алва, боза, кисело млеко, земичке и кифле... Ту су поподне своје колаче на послужавнику нудили “цукер пекари“, а тек предвече на улици чаршије појавили би се ћевабџије. Када падне ноћ, Тешњар постаје шеталиште... Данас је Тешњар јединствена градска целина 19. века у Србији. Архитектура је врло скромна и сведочи о економским приликама времена у коме је настала. Окосницу данашњег сачуваног језгра чини двадесетак кућа које су сачувале свој првобитни облик. Дворишта су калдрмисана, узана и дугачка, пуна цвећа и дрвећа. Од старих заната у Тешњару су данас очувани ткачки, грнчарски, обућарски, воскарски, лицидерски, бојаџијски, кројачки и берберски. Тешњар је данас омиљено место за изласке Ваљеваца. Најпознатији ваљевски фестивал су Тешњарске вечери. То је својеврсна смотра позоришног и филмског стваралаштва, смотра књижевника, издавача, врхунских аутора у области класичног и модерноаг музичког стваралаштва. Одржавају се од 1987. године у августу.

Најстарија сачувана грађевина у Ваљеву је Муселимов конак. У његовом подруму били су заточени кнезови Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Њихово погубљење је био и повод за Први српски устанак. Данас се овде налази поставка посвећена Првом и Другом српском устанку, а у подруму конака је направљена реплика затвора у којем су боравили кнезови. Светлосни и звучни ефекти као и само представљање изгледа некадашњег затвора изузетно уверљиво приказује тренутке непосредно пре кобне сече.

У згради Народног музеја Ваљева, изграђеног 1870. године, налази се поставка „Трећа димензија прошлости – поглед у будућност“. Поставка прати развој Ваљева од праисторије до Другог светског рата. Ту смо видели и ориганални кабинет Живојина Мишића, чувени митраљез „максим“ који лупа по дивизије, реплику војне болнице – шатора, конструисану собу Ваљевске болнице којој су се војници лечили за време епидемије тифуса. У музеју се чувају и многе легенде везане за град Ваљево, од којих је најомиљенија она да је Ваљево добило име по ваљаним људима.

 У близини Ваљевске гимназиjе и Народног музеја, налази се и модерна галерија Ваљева, основана 1985. на иницијативу Љубе Поповића. Галерија је међу водећим у Србији по изложби најрепрезентативнијих сликара 20. века и у њој се могу видети Љубина дела и лични предмети.

Након ове градске шетње, посетили смо камп Вање Грбића. Поздравили смо се са легендарним Вањом. Част је бити у близини човека који је доносио толико радости једној земљи са одбојкашких терена широм света. Његова приземност и непосредност су  изузетно лепе особине које човек може поседовати. Оставили смо дете у сигурним рукама и одлучили да се позабавимо обиласком околине града, да би за недељу дана, колико траје камп, били поносни водичи.

Прво смо се спустили до коњичког клуба „Хармонија“, а тамо – царство мира. Кучићи па чак, невероватно, и један шарени папагај, потпуно су одомаћени.  Право је чудо  видети папагаја како весело и слободно лети над брдовитим крајем. У Хармонији време као да је стало. Свет као да је стао. Животиње као да причају. Дошли смо само да видимо коње. Нисмо били претерани ентузијасти за јахање. Но, коњи су били на јахаћим турама тако да смо само видели празне штале. Свеједно, нисмо били разочарани. Напротив, били смо одушевљени топлином људи и лепотом неког старог древног дрвећа, уопште целог крајолика. Одавде крећемо у нову авантуру.

Одвезли смо се до другог коњичког клуба „Дегурић“, на обали реке Градац, свега неколико километара од Ваљева, паркирали кола и даље ходали до кафића на самој обали прелепе реке. Док смо гуштали фрапе од малина и ослушкивали жубор реке, свако је упловио у неке своје зоне размишљања. Природа нас је опчинила. Опуштање и занос прекинуо је глас разума. Време је да се крене даље... У плану си били манастир Ћелије и ручак у етноселу „Скок по скок“.

Улетили смо у кола и довезли се до манастира Ћелије. Од манастира смо наставили пешке узводно до извора реке Градац. Пешачење од неких пет километара уз прелепу реку поред дивљих кампова разбацаних по кањону. Ту и тамо ори се музика и весеље из шатора. На реци су местимично направљене и мале бране, купалишта за децу, а у нешто дивљијим и дубљим водама реке младеж се расхлађује усред врелог летњег дана.

Река Градац, водом најбогатија притока Колубаре, припада рекама понорницама те има више извора. Једна је од најчистијих река у Европи, у  Србији најчистија, плени својом лепотом. На пешачким турама су обележена два извора. Ближи етноселу, на пет километара од манастира Ћелије, посетили смо и уживали. Други извор у селу Богатић, на још неких 50 минута хода од првог, посетићемо неком другом приликом.

На извору смо налетелии на клинце који се весело бућкају у близини и спазили једну усамљену џанарику пуну плодова. За тили час смо кренули у брање... Њени плодови су крепили својом свежом киселошћу. После малог одмора на извору враћамо се низводно према  етноселу у самој близини манастира. Дошли смо до малог  импровизованог моста, а на другој обали на пропланку, тик поред реке, смеше нам се карирани столњаци на столовима. Ништа лепше од кафане у природи... Имали смо срећу да заузмемо баш такав један сто, тик уз реку. Скинула сам, ципеле, чарапе и правац у Градац. Повукла су ме деца која су се весело брчкала, а и питома дивљина кањона реке. Можда бих управо тим речима и описала кањон реке Градац или бар оно што сам видела од њега. Можда ми се тако само учинило због ниског водостаја реке тих дана.

На домаћинству узгајају козе, пастрмке и вероватно још неку живину. Кучићи и мачићи слободно врлудају по домаћинству. Прави рај за клинце. Нема wi-fi мреже, тако да је плаћање само готовином, а и одмор од спољашњег света је загарантован. Чула сам да је од клопе у овом домаћинству најбољи избор пасуљ као и купус салата. Мени се свидела и српска салата и пастрмка, а и јаретина испод сача је мамила...

После пешачења, изванредне клопе, брчкања по реци Градац, отишли смо до манастира Ћелије. Озбиљан труд и знање је уложено у хортикултуру овог манастира. Прелепо одржаван врт са дивним архитектонским црквеним здањима буди дивљење. Када смо ушли у малу цркву, монахиња нам је објаснила да ту почивају мошти светог Јустина Поповића, свеца рођеног у Врању. Био је архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник. Божјом благодарношћу додала ми је мараму да прекријем рамена која су по њеним мерилима била разголићена. Прећутно сам огрнула мараму. Упутила нас је да кад смо већ ту да се помолимо и затражимо помоћ од Свевишњег и оца Јустина, који важи за великог духовника и исцелитеља. Прелепа добронамерност на делу. Дирнула ме је њена доброта, благост и брига за човека.

Манастир Ћелије је саграђен у 13, а обновљен у 18. веку. Од Ваљева је удаљен 7 км и налази се изнад реке Градац. Градња манастира везује се за краља Драгутина и династију Немањића. За време првог српског устанка у манастиру је била устаничка болница и једна од најстаријих школа у ондашњој Србији. Свештенички чин у овом манастиру добио је Хаџи Рувим. Устаничке вође Илија Бирчанин и Јевта Поповић сахрањени су у самом манастиру. Непосредно поред манастирског храма посвећеног Сабору светог Архангела Михаила почива и преподобни Ава Јустин Поповић, који је 1946. године уклоњен са богословске катедре и повукао се у скромни манастир Ћелије, живео, молио се, богословио и проповедао пуних 30 година. На Благовести се родио, на Благовести се упокојио 1979. године. Активност манастира и монахиња огледају се у ширењу духовности кроз богољепије у богослужењу, а уз сва друга послушанија нарочито је истакнута издавачка делатност пре свега духовне заоставштине Аве Јустина.

У околини Ваљева је и манастир Лелић, до којег се може доћи и планинарским рутама. Овог пута нисмо имали времена да га посетимо, али надам се неком следећом приликом.

Сад кад знам колико је лепа и раскошна околина Ваљева, нећу дозволити да ме само пут нанесе него ћу га намерно испланирати. Морам признати да је вожња по граду и према Градцу својеврсна авантура. Кола искачу из стрмих уличица, мимоилазе се по уским путевима, вијугају планинским пределима, али свакако је вредело све то искусити због незаборавних доживљаја приликом посета Ваљеву и околини. То је несвакидашња и дивна комбинација свега што живот значи.