Токио Метрополис

Многи градови, посебно светске метрополе, сваке године привлаче милионе посетилаца. Ипак, само се неки од њих, попут Лондона, Њујорка, Париза и Токија, издвајају као глобални центри од посебног значаја. Ове урбане средине одликују се високом густином насељености, присуством многих мултинационалних компанија, важним финансијским центрима и развијеном инфраструктуром јавног превоза. Такође, нуде врхунске образовне и научне институције. Њихов глобални утицај на идеје, иновације и културу чини их правим лидерима савременог света.

Токио је Јапан и није Јапан, свет сам по себи, једна друга димензија. Токио је и магичан, и стран, и разноврстан, и модеран, и традиционалан. У себи носи парадокс старог и новог, чудесног и свакодневног. Метропола која спаја разноликост и модерност с дубоким традицијама и културом.

Токио је град који никада не спава. Савршено је чист и безбедан. У овом урбаном рају, древне традиције и културни ритуали у храмовима, на пијацама, у свакодневним гестовима попут захваљивања клањањем, у савршеној су хармонији с модерним аспектима живота. Токио је такође срце напредне јапанске културе, која обухвата високе технологије, иновације и водеће позиције у манга и  аниме култури, као и електроници. Овај град представља спој традиционалних вредности и модерних достигнућа, чинећи га не само центром технолошког напретка већ и чуварем богатог културног наслеђа.

Док сам као туриста путовала кроз Италију, Калифорнију, Немачку и Турску, приметила сам  да скупе и квалитетне ствари увек  некако штрче из масе, било да је у питању нека торба компаније Гучи, ботокс ретуширано лице, скупи БМВ-е или златна купола. У Јапану, међутим, нестаје та разлика: Јапанац у оделу модне куће Aрмани стопио са Јапанцем у оделу бренда Јуникло (Uniqlo). Њихова одећа једноставна и у складу са строгим кодом боја, као што су црна или тегет у комбинацији са светлом кошуљом није упадљива. Возе се истим возом на посао, а скупе аутомобиле готово нисам видела, вероватно су ван домашаја обичног пролазника. Бренд Луј Витон краси  углавном кинеске туристкиње. Та униформност је фасцинантна и помало застрашујућа јер говори о том јапанском раду, реду и поштовању. У граду са 17 милиона становника у ужем кругу, и 37 милиона  у метрополитанској регији,  сви некако живе у том можда и лажном складу. Тек у тој невероватној гужви на хиљаде њих успешно  прелази чувени пешачки прелаз Шибуја, без икаквог сударања,  ексцеса или нервозних возача који трубе да убрзају пешаке.

Иако гигантски Токио није симбол империјалног Јапана као хиљадугодишњи Кјото, чаробна је била посета пространим вртовима краљевске палате  из 1868. године. Познавање стила  јапанских вртова ослоњеног на три елемента:  камена - симбола структуре, воде - симбола животног тока и зеленила које прати годишња доба, није  умањило моје изненађење да су у овој земљи и у данашње време присутни искључиво такви вртови и  да  су цветне алеје европског стила и увозне врсте цвећа права реткост. Од тада ми је много јаснија њихова опседнутост јесењим бојама и бојама јапанског трешњиног цвета, они не саде цвеће у боји да улепшају вртове, већ се воде својим симболикама и чекају да боја сама дође из природе.

За посматрање госпођице  Фуџи, магичне, купасте, вулканске планине у Јапану, за коју легенда каже да је настала у једном дану, помно сам пратила   временску прогнозу. Одабрала сам популаран целодневни излет (Get your Guide) који нуди разгледање и могућности да се Фуџи види са различитих места – брода, жичаре и видиковца. Међутим, што и није реткост, чувена Фуџи је остала тајанствена и скривена иза облака. Мој излет био је прави фијаско. Пар дана након тога, попевши се на Шибуја торањ у Токију, непланирано сам је угледала разгледајући нешто сасвим друго - панораму овог велеграда.

Обишла сам популарне  делове Токија  попут  будистичког храма Сенсоџи, трговачку улицу у Накамисе Дори, обалу реке Сума и Токио Скајтри торањ, чувену централну шопинг Гинзу  са модерним ресторанима,  Токио железничку станицу, кварт Уемо са великим парком и  музејима, електронски град Акибара, кварт Киџикоџи у којем је смештен популарни студио за анимације Гибли и крајеве који живе и дању и ноћу попут Шинџуку познатог по јединственим мини баровима и ресторанима нанизаним у алеји успомена Омоиде Јокочо (Memory lane) и блоку Голден Гаи.

Посебно занимљив и мени изузетно драг био је мање туристички, а истовремено и локални и интернационални Хараџуку, кварт са блоковима ниже спратности који нуди много садржаја за откривање. Краси га лавиринт разноврсних трговачких улица као што су Отомисандо, Такешита и Кетс (улица мачака), модни бутици за младе, барови у хаваи стилу,  уметничке галеријејапанског дизајна, еспресо кафетерије, али и његове мирне оазе као што су зелени кров на згради Токио Плаца Отомисандо, скривени храм Мејџи Шрајн у хладовини и уз фонтану са кои рибама, Јојоги парк (са алејом трешњиног дрвећа популарном када цветају), и спомен музеј  са баштом маштовитог авангардног уметника Тара Oкамота.

У Токију се Јапанци понашаjу баш онако како сам и замишљала. Уредни су, не бацају смеће по улици, не вичу, не причају телефоном у јавном превозу, чак не једу ни сладолед на улици. Прописно корачају са леве стране тротоара и ако треба пуше у ограђеном простору. Бескрајно се захваљују ако сте нешто од њих купили. Уколико нису сигурни да ли можемо да испратимо сва та њихова правила, појави се и понеки натпис попут оног да се папуче предвиђене за тоалет не износе ван (у онсен бањи или чајџиници ), да се не седи на улици, да се не прича телефоном у возу или као на слици изнад да су розе детаљи у строго уметничкој функцији, а не у функцији сексуалних услуга (натпис на излогу додат у сврху појашњавања радозналим туристима).

Део откривања велеграда била је  и  посета изакаја  бару у коме је смештен дугачки шанк и низ столица. До бара се стиже мрачним неугледним степеницама испод платненог натписа са називом ресторана. Баш као у приручницима, ту се окупљају локалци и бармену енглески није био јача страна али зато су ледено сапоро пиво и  коктел шошу јузу (алкохолно пиће од пиринча или овса, слабије од вискија, јаче од саке, помешано са содом од азијског цитруса) били изванредни, као и мини предјела која се спремају у приручној кухињици иза шанка. Пробала сам јакитори, ражњић од пилеће џигерице, гриловане зелене јапанске шишито папричице и караге комадиће пржене пилетине мариниране разним зачинима.

Токио је и место где има много ресторана у којима се послужује  јапанска вагу јунетина. Лично нисам велики љубитељ јунетине, али овај биф је сасвим друга прича - мекано и сочно месо, баш како га промовишу. Од популарних  начина за служење вагу, допала су ми се два гурманска стила - јакинику, комади изузетно танко сечене прошаране гриловане јунетине (слично кao код Корејаца),  и  “катсу” комади похованe вагу шницле. Комаде меса гости сами пеку и  служе се  уз сосове и мале порције разних салата и чиније риже.

Што се тиче подучавања о јапанској традицији и култури, посетила сам и неке од радионица за туристе, као церемонију зеленог мача чаја, нинџа самурај музеј, радионице за прављење керамичких чинија и рамен супе са све мешењем резанаца  и топло препоручујем те породичне забаве као и посету чудесном граду Токију, кога многи незаслужено стављају иза традиционалног историјског Кјота и опуштеније живахне Осаке. Када бих се вратила у један од та три изузетно интересантна града, то би за мене био  баш Токио.