НЕМА ВЕЋЕ ПЛАНИНЕ ОД КУЋНОГ ПРАГА Времеплов о граду Фочи и њеним љепотама

„Нема веће планине од кућног прага“ - написао је у свом предговору за роман „Некролог једној чаршији“, наш једини нобеловац Иво Андрић, приповједајући о оним људима који никада нису осјетили потребу да напусте родни крај. Кад год, из далека свијета, стигнем до свог родног града и застанем на мосту који води у његово средиште, сјетим се тих ријечи, и зажалим што та „планина“ није била много већа па да ме спријечи да напустим моју родну груду, мој град Фочу.

Фоча лежи на самом ушћу Дрине и Ћехотине, ушушкана високим планинским превојима, уњедрена у Републици Српској, БиХ. Својим географским положајем чини улаз у херцеговачки дио земље, па је у народу зато и зову Врата Херцеговине. Она је љепотица која очарава и мами путнике намјернике јер  у својим њедрима скрива многобројне споменике прохујалих времена. Још и данас људи могу прошетати дијеловима града који су стварани прије више стотина година, дивећисе се очуваним старинама. Кроз њене улице, рекао би пјесник, дишу вјекови који призивају да им се дође у посјету. 

Први писани записи о постојању Фоче датирају из раног средњег вијека, када је била у саставу Србије под водством славних Немањића, а потом припадала Војводству од Светог Саве - Херцега Стефана Косаче, чија је породица владала овим просторима скоро 140 година, све до доласка Османлија.

Постоји предање о посјети Светога Саве овим крајевима, као и разлогу зашто је некадашња Радовина, а потом Хотча, Хоча и на крају Фоча, била одвајкада мјесто просперитета и берићета.

То предање каже да је Свети Сава обучен као просјак стигао у Фочу и пошто га нико није познао, преспавао је ноћ у једној башти, под јабуком, у дијелу који се звао Горње поље. Због лијепог сна благосиљао је Фочу и њену природу, па је зато овај крај одвајкада пратио процват и напредак. 

Куриозитет је да мјештани и данас,  несвјесни чињенице да користе исте називе које су користили и њихови преци прије више вјекова, дијеле град на Горње и Дољње поље, а ријека Ћехотина, која тече самим средиштем гада, природна је линија раздвајања насеља на двије половине.

Процват овог краја је кренуо још од владавине славне породице Косача. На историјску сцену Косаче су ступиле половином 14. вијека, првобитно као властела Немањића, тачније цара Душана и његових обласних владара Војновића, а касније као властела Босне за време краља Твртка Котроманића. У том периоду на челу ове породице био је војвода Влатко Вуковић, који се истакао својим биткама против Турака у Билећи и на Косову пољу 1389. године.

Након Тврткове смрти, почиње осамостаљивање и ширење области Косача, прво под вођством војводе Сандаља Хранића Косаче, а затим његовог синовца Стефана Вукчића Косаче, који ће понијети титулу херцог (неправилним изговором прерасло у херцег ) од Светог Саве, према којој ће касније његово Војводство од Светог Саве бити названо Херцеговина.

Понеке археолошке ископине око Фоче и остаци многобројних градова утврда, међу којима су најпознатији Соко град, Градина, Косман, Ђурђевац,  говоре о успону породице Косача, који су ширили своју земљу и градили утврде од Црне Горе до јадранске обале.

У том периоду Фоча, која се тада звала Хоча, иако окружена многим градовима утврђењима није имала бедеме и куле, већ је била отворено насеље и значајно трговиште. Била је један од главних центара трговине на дубровачком путу. Ипак, изнад града и данас постоји узвишење познато као Градачка стијена, и сматра се да је на том мјесту било утврђење које је изграђено са циљем да заштити трг Хоче. О томе говори и чувени турски путописац Евлија Челебија, који је записао да је тврђава изнад Фоче порушена након доласка османске власти.

У данашњој Фочи је највише сачувано споменика из периода под Турцима. Бисери градитељсва тог периода су: Пријека чаршија, Сахат кула, Алаџа џамија, Бегова кућа, Хан, Царева џамија, као и многи споменици у околини Фоче, од којих су за српски живаљ најзначајније две цркве: Црква Светог Николе у Ријеци (Челебиће) и Црква Успења Пресвете Богородице у засеоку Попи (Војновићи), у народу позната као Црква на Лућу.

У самом граду највећу пажњу привлачи Сахат кула, заштитни знак овог град, која се налази у Горњој чаршији, у самом центру Фоче. Изграђена је у периоду 1758-1761. године. Њу је, као и Цркву на Лућу, изградио Мехмед-паша Кукавица, један од највећих ктитора овога краја за време османске владавине.

Мехмед-паша Кукавица је био Србин, босански везир Турског царства. Рођен је у чувеној српској породици Павловић, у селу Војновићи. Отац му је био свештеник кога су убили Турци, а њега одвели као четворогодишњака у Истанбул. Предање каже да му је мајка просула врелу воду на лијеву мишицу не би ли га спасила од Турака и њиховог данка у крви. Предање још каже да жигосани дјечак никада није заборавио своје коријене, па када је из Цариграда, као везир са војском стигао у Фочу, застао је крај једне чесме да се напије воде. Ту је сусрео старицу која га је познала по ожиљку на руци. Био је то сусрет сина и мајке, где га је она замолила да јој испуни жељу и да сагради цркву у којој ће моћи да се моли Богу за свога живота. Мехмед јој је у знак љубави и поштовања испунио жељу и саградио Цркву Успења Пресвете Богородице у свом родном селу, која је данас познато као Црква на Лућу и мјесто је ходочашћа православних вјерника. 

Од доласка Турака град напокон добија данашње име и постаје знаменит занатски центар.

Из докумената које су оставили Турци види се да је у њој било заступљено најмање 30 различитих заната, чијим се производима увелико трговало. Посебно су се истицали својим умијећем фочански оружари, нарочито ковачи сабаља и ножева.

Најпознатији производ фочанских мајстора дуго времена је био нож-ханџар. Посебност овог ножа је била у томе што су фочански мајстори користили кости од сјеверних јелена да од њих праве карактеристичне дршке за ово оружје. Увозили су их из предјела данашње Русије.   

Фоча као велики трговачки и занатски центар је остала све до доласка Аустроугара.

Под Аустроугарском, у граду се развија дрвна индустрија па из тог периода датира почетак изградње и спуштања дрвене грађе у облику сплавова низ Тару и Дрину. Овај вид транспорта је омогућавао првобитну прераду сирове грађе у полупроизводе од дрвета који су онда извожени у све крајеве монархије. Аустријски период управе градом потпуно је промијенио изглед и града и околине, који у том периоду добија пругу, два жељезничка моста, зграду општине, суда, казнано - поправног завода и прву амбуланту, која је претеча данашње Универзитетске болнице.

Дрвна индустрија са гигантом Маглић, регионални болнички центар, два казнено поправна дома -  за жене и за мушкарце, Фочанска олимпијада – сусрети младих спортиста из цијеле Југославије, као и спортски и културни омладински сусрети на Сутјесци су обиљежили развој овога града у СФР Југославији. У том периоду Фоча је била по површини највећа општина у Босни и Херцеговини.

Посебано интересантна прича о Фочи везана је за судбину њених мостова на Дрини. Сва три данашња моста налазе се на мјестима гдје су прије много вјекова постојале скеле за прелаз преко ријеке Дрине, које су биле једино средство којим је повезивана лијева и десна обала. За фочанске мостове треба рећи да ниједан од три, колико их и данас  има, није избјегао разарање у новијој историји. Сви су саграђени током двадесетог вијека и сви су у истом вијеку срушени, па поново по аутентичним нацртима изграђени.

Данас је становништво овог града оријентисано на туризам. Дивља љепота околине је чини популарним мјестом заљубљеника у природу. У њеној туристичкој понуди се налази планинарење на Зеленгори, љепотици пуној језера, чијом љепотом је био очаран и Емир Кустурица, па је изабрао да у тим предјелима сними свој филм „На млијечном путу“; Маглићу чији поједини дијелови припадају највише планинском подручју у Републици Српској, БиХ, од чега неколико врхова премашује 2000 метара надморске висине; истраживање прашуме Перућица, која се налази у саставу Националног парка Сутјеска, гдје се још увијек у нетакнутом резервату природе налазе највећи европски узорци јеле и оморике, те капитални примјерци букве, као и најљепши водопад у Босни и Херцеговини – Скакавац.

Посебно мјесто заузима сплаварење кањоном Таре и обилазак пјешчаних пирамида. Обје атракције су чувене по својој посебности у свијету. Кањон Таре је најдубљи кањон у Европи и други по дубини у свијету, који својом љепотом привлачи многе туристе жељне авантуре и додира са дивљом природом. Зато је рафтинг на Тари заштитни знак данашње Фоче, док пјешчане пирамиде представљају риједак природни феномен који се у свијету налази на свега четири локације. Једна је у Америци, друга у Италији, трећа у Србији и четврта у селу Данчићи, на само девет килиметара од Фоче.

Занимљива, мање позната чињеница је да се за пјешчане пирамиде знало и прије 200 година, још за вријеме Аустроугара. Они су хтјели да праве пут на том мјесту, али када су наишли на овај природни феномен, промјенили су своју дионицу и оставили пирамиде нетакнуте, тако да и данас задивљују својом необичношћу.

Дјетињство и младост сам провела живећи на Горњем пољу, будила се уз звуке Сахат куле, ишла кроз Пријеку чаршију у школу, одмарала у Алаџанском парку уз глас хоџе који окујише са минарета Алаџанске џамије, купала се у Дрини и Ћехотини, под луковима њихових мостова, али никада нисам размишљала да живим у мјесту где је Свети Сава тајно боравио, где је породица славних велможа Косача војевала, где је Мехмед-паша Кукавица у знак сјећања на своје српско поријекло градио многе знаменита здања, гдје је Евлија Челебија писао своје путописе, а Вук Караџић записао стихове: „Када дође љетни Ђурђев данак; Ишетају Фочанке дјевојке; По башчама, те уфате коло; Обуку се, што најљепше могу; Прип’јевају пјесне свакојаке; Ја какве су Фочанке дјевојке; Мамиле би са неба облаке; Камо л’ не би са земље јунаке!”

Изгледа да је окренутост само ка будућности усуд савременог човјека. Да, брзина живота доноси мањак времена да се застане, одмори, подсјети. Зато, ако једног дана дођете до овог града, и ако вас зелена боја Дрине, по којој су је првобитно звали Зеленика, очара и усхити, удахните дубоко па пређите преко моста. Пустите да вам се очи напуне љепотом и сјетите се док ходате по калдрми старе чаршије, на којој су вјекови оставили дубок биљег, да су прије вас многи велики људи корачали по тим каменим коцкама, журећи ка будућности која је данас прошлост.