Српска заједница у Аустрији ИНТЕРВЈУ СА НЕЂОМ НИКОЛИЋЕМ, ПРЕДСЈЕДНИКОМ КЛУБА „НИКОЛА ТЕСЛА“ ИЗ ЛИНЦА

Господин Неђо Николић је у клубу „Никола Тесла“ од оснивања. Прво је био културни референт, а потом предсједник. У Аустрији је од 1991. године. Боравио је у Америци, а чекајући на продужење визе, једно је вријеме живио и у Канади. Запослен је у Стамбеној штедионици Wuestenrot у Линцу. Радо игра стони тенис, воли да чита књиге, а љубитељ је и фолклора. Интересује га све о српском поријеклу, историја од Индијских веда, до Лепенског вира и Винче па надаље.

САН: Добар дан господине Николићу, хвала Вам што сте пристали на интервју за канадско-српске новине САН из Торонта. У горњој Аустрији дјелује више клубова и удружења. Један од њих је и српски клуб спорта и културе „Никола Тесла“ из Линца (http://sksknikolateslalinc.hpage.com/). Приликом нашег заједничког излета у Праг сам имала прилику да упознам чланове вашег клуба. На том путовању сам стекла утисак да се ради о једном модерном и толерантном удружењу. За читатеље изван Аустрије биће интересантно да сазнају како функционишу друштва као што је Ваше. За почетак можете ли нам рећи како Ви видите живот Срба у Аустрији? Колико је ова национална заједница интегрисана у аустријско друштво? Да ли је хомогена и кроз које изазове пролази?

Срби су у данашње вријеме доста интегрисани у аустријско друштво. Њихов масовнији долазак датира већ од шездесетих година прошлог вијека. У то вријеме су углавном долазили физички радници, који су свој радни вијек проводили овдје, али је тежиште њиховог живота било у домовини, гдје су живјеле њихове фамилије. Други вал миграната из наших крајева је стигао деведесетих, услијед ратних дејстава на подручју бивше Југославије, као и због економских посљедица тога рата. У ово вријеме су долазиле комплетне фамилије, а образовање досељених лица је било на вишем нивоу него у ранијем периоду. Самим тим је и интеграција у друштво била једноставнија. Посљедња генерација дјеце рођених овдје, потпуно је интегрисана и по томе се значајно разликује од осталих. Она такође има и другачији однос према традицији.

Што се тиче хомогености ове заједнице, не мислим да је она на завидном нивоу. Нажалост, Срби су као народ доста раздвојени. Ипак се трудимо да се заједнички организујемо. Наш клуб је истовремено члан српске заједнице у Аустрији и савеза Срба Аустрије. Мислим да сви треба да радимо на томе да што боље представљамо нашу нацију у Аустрији. Слика нашег народа овдје није увијек била сјајна. Дјелимично из историјских разлога, а и захваљујући медијима који су годинама стварали погрешну слику. Битно је да се свако од нас на свом радном мјесту покаже као вриједан, поуздан радник, те у мјесту становања као добар суграђанин. На тај начин поправљамо слику о себи, а истовремено и о нашем народу у цјелини.

САН: Ваш клуб већ дуже вријеме има своје просторије у главном граду горње Аустрије. Можете ли нам рећи када је и с којим циљем основан, те више о мисији тог удружења.

Основани смо децембра 2010. године. Томе је претходило раздвајање од постојећег клуба, који је временом постао премал за све заинтересоване. На садашњем путу нам је много лакше остварити наше идеје. Првенствено радимо на интегрисању српске заједнице у аустријско друштво, а затим на очувању обичаја, културе, писма, језика, па и вјере. Организујемо предавања и едукацију млађих генерација, али и старијих генерација, које су због недовољног познавања језика пропустиле велики дио онога што им је требало помоћи у интеграцији. Између осталог, то су предавања о здравственом систему, политици, те историји и религији.

САН: Клуб сте назвали по Николи Тесли, највећем научнику са наших подручја. Да ли је избор имена био једноставан и да ли то име обавезује?

Кад смо тражили име за удружење, брзо смо се одлучили за име Никола Тесла. Тесла је по нашем мишљењу историјска личност без преседана, која је кроз свој рад повезала цијели свијет. Готово да нема мјеста на свијету гдје се не користе његови проналасци. Он је космополита, који је истовремено и Србин, и Хрват, па ако се гледа по мјесту боравка и Мађар, Аустријанац и Американац. Његови погледи на свијет су били прожети љубављу, а његов рад је био за добробит човјечанства. Тако се и ми трудимо да, иако чувамо своју традицију, будемо и интернационално повезани. Да сарађујемо са свим људима добре воље, те да научимо нешто од њих. Мислим да ми Срби лако прихватамо новине и уводимо их у свој живот. То се види и по нашем језику, који је под утицајем других језика прихватио многе стране изразе као своје.

САН: Колико чланова броји клуб и који је старосни просјек? Да ли је рад са дјецом и омладином један од важнијих аспеката у вашем раду и како успијевате да анимирате младе људе?

У клубу имамо отприлике исти број мушких и женски чланова. Код нас су често читаве фамилије чланови клуба. У старосној доби су више заступљени млађи чланови. Имамо доста дјеце узраста до дванаест година, једну групу млађе дјеце коју називамо „пилићима“. Са дјецом имамо радионице у којима уче српски језик и ћирилицу. То је прво и основно да би дјеца могла бити укључена у друге активности. Такође, помажемо им уколико имају проблеме у неким другим наставним предметима. Организујемо разне играонице, те драмске представе. У плану је отварање омладинског центра у клубу. Желимо да тиме привучемо генерацију која је сад у томе узрасту. Поред стоног тениса и одбојке на пијеску (beach volleyball), имамо и аматерску фудбалску екипу. У будућности желимо представити домаће филмове, у циљу упознавања младих са матицом. Видимо да то знање овдје недостаје, или је само локално, зависно од мјеста из којег фамилија долази.

САН: Познато је да се састајете са фолклорним групама из матице. Да ли редовно одржавате ову сарадњу и да ли добијате помоћ за дијаспору?

Трудимо се да на нашим манифестацијама угостимо бар једно друштво из матице, које је по нечему препознатљиво. Угостили смо групе из Дервенте и многих других дијелова Србије и Републике Српске. Није нам само битно да су у тим друштвима добри играчи, него какви су и као друштво, колико се могу повезати са нама. Били смо више пута у Београду, те судјеловали у Жикиној шареници. Желимо проширити сарадњу на источну Европу, првенствено Русију, Бугарску, али и Румунију, те друге државе из тог поднебља. Сем тога, организујемо путовања и излете у домовину да бисмо члановима показали интересантна и важна мјеста за наш народ. До сада смо то радили углавном са фолклорном скупином, али сад желимо понудити овакве излете и другим члановима клуба.

Нажалост, службена сарадња са матицом није тако успјешна и немамо подршку са те стране. Истину говорећи, ми ту подршку још нисмо ни тражили, јер радимо волонтерски. Али мислим да би нам одсјек за културу Србије, организација за дијаспору, могао помоћи да будемо још бољи амбасадори Срба у свијету. Радо бисмо, уз њихову подршку, учествовали на свјетском фестивалу фолклора.

САН: Поред очувања традиције и језика, као и културе једног народа, за удружење је битна и сарадња са аустријским и другим институцијама и организацијама. Можете ли ми рећи нешто више о овој теми?

Ова сарадња је за нас веома битна, како на друштвено-политичком, тако и на културном плану. До сада смо организовали дружења са удружењима из Мађарске, Словачке и неких других држава. У плану је једно вече са групом из Нигерије, како бисмо упознали њихову кухињу, плесове и слично. Тако се упознајемо са културама, са којима иначе не долазимо често у контакт. Постоје и удружења која нису заинтересована за овакву сарадњу, али већина, на сву срећу, јесте.

САН: У Линцу и горњој Аустрији дјелује више српских, али и осталих удружења из бивше Југославије. Постоји ли нешто по чему је Ваше удружење препознатљиво?

У Линцу имамо пет српских удружења. Сви се донекле разликују у домену свога рада. Различита су и поднебља са којих чланство долази – јужна Србија, централна Србија, западна и централна Босна и Херцеговина. Постоје удружења која су се оријентисала само на народне игре и фолклор. Ми покушавамо да радимо на више поља, што је тешко али и лијепо у исто вријеме. Ми смо једно од најбројнијих удружења у Линцу и од других удружења се разликујемо по броју дјелатности које пружамо. Јако нам је битно да се код нас свако осјећа као да је у своме клубу. Без обзира ко нас посјети, увијек ће неко од нас да му приђе и да учини његово присуство пријатним.

САН: Тренутно је много тога у застоју због пандемије вируса корона. Ипак, да ли поред наведених постоје пројекти које клуб планира у будућности?

Пандемија короне нас је доста зауставила у раду. Срећа да смо добили одређену подршку од државе. Моментално је тешко имати коначне планове, јер не знамо кад ћемо почети са радом. Углавном настављамо даље са радионицама за дјецу, те би требало да оснујемо омладински центар, који је био у плану прије почетка епидемије. Што се тиче драмске секције, имамо у плану да радимо још више представа. До сада смо уобличили „Покондирену тикву“од Јована Стерије Поповића и „Народног посланика“ од Бранислава Нушића. Жеља нам је извести ове представе и на њемачком језику. Исто тако, настављамо са фолклором, али би требало обновити и курсеве класичних плесова. Нажалост, прошла година је као и за све остале прекинула многе планове, који би већ били испуњени.

САН: На почетку интервјуа, причали смо о мисији Вашег удружења. Да ли мислите да сте успјешни у тој мисији?

Мислим да наша визија још постоји и да смо на путу да је остваримо. Тај пут је дуг и није нимало лак. У удружењу имамо доста академских чланова, који би требало да постану носиоци наших идеја. Имамо и чланове који су радили у разним организацијама, нпр. невладиним организацијама и имају добра искуства на том подручју. Битни су нам млади чланови, који би требало даље водити овај клуб.

САН: Шта су Вам до сада највећи успјеси, на шта сте посебно поносни?

Највећи успјех за мене лично је када успијемо некоме помоћи. Ако можемо некоме помоћи, коме је потребан посао, стан и слично, директно или путем информација, и омогућити му да крене на свој самостални пут, онда смо учинили много. Исто тако, скупљамо и хуманитарну помоћ за предјеле који су погођени катастрофама, актуелно за Петрињу.

САН: Како видите будућност оваквих организација као што је Ваша? Да ли је могуће да културе и традиције релативно малих националних заједница опстану, а не потону у асимилацији, у држави у коју су мигрирале?

Наша предност је географска близина матице. Мислим да је много теже задржати ове обичаје, што је заједница даље од матице. Заиста се дивим људима из Канаде који се и на овај начин ангажују на очувању наше традиције и језика. За мене лично као родитеља је битна ствар сачувати обичај слављења славе и пренијети овај диван обичај на сљедећу генерацију. Мени је било изузетно драго кад је мој син рекао да жели наставити ову традицију. Како се то код нас каже: „Боље да пропадне село него обичај.“

САН: Имате ли поруку за читаоце САН магазина у Канади?

Било ми је драго да на овај начин можемо размијенити наша искуства. Исто тако би ми било драго да се ти контакти прошире. Није искључено да некада дође до заједничких пројеката између аустријских и канадских Срба. Поручио бих им да и даље чувају нашу традицију и језик, а поготово обичај слављена славе.