Путовање на Манитулин, највеће острво у слатким водама

ОСТРВО НА КОМЕ СТАНУЈЕ ДУХ НАРОДА

На највеће светско острво у слатким водама можете стићи на два начина: преко моста или трајектом. Може и бродом или приватном летелицом, ако вам тако више одговара. Али, било који пут да одаберете, пре него што кренете, отворите своја чула за несвакидашњу лепоту, а свој ум за сусрет два света: канадских староседелаца (који се данас називају Први народи) и европских дошљака, који су своја прва насеља овде основали средином 17. века. На површини од свега 2.766 km², Манитулин путнику нуди Канаду и канадску историју у малом.

Језеро Хјурон, једно од пет Великих језера, које се налази на граници САД и Канаде, треће је по величини слатководно језеро у свету. На њему се налази највеће острво на свету које је окружено слатком водом. На језику староседелаца, племена Оџибви (Ojibwe), Манитулин (Manitoulin) значи Острво на коме станује дух (Spirit Island) и сматра се светим местом за народе који припадају племенима Оџибви (Ojibwe), Отава (Odawa) и Потаватоми (Potawatomi), који данас чине неку врсту лабаве конфедерације.

И поред невероватног страдања током досељавања француских језуита, који су са собом донели смртоносне болести, опасне по неотпорно локално становништво, и поред тога што су малобројни преживели становници већ пре 1650. године напустили острво спаливши све иза себе, ова три племена су почела да се враћају на своју земљу после рата између Велике Британије и САД 1812. Али, своју територију су били присиљени да уступе Великој Британији и то су учинила сва племена осим једног – поглавица Wikwemikong племена је то одбио и овај део територије је и до данас остао у власништву староседелаца. Католички мисионари, а касније језуити, допринели су да већ 1862. године острво буде отворено за досељавање Европљана. Ипак, данас је Манитулин дом шест Првих народа, који чине око 40 одсто популације, и то овом необично лепом острву са више од стотину језера, од којих многа имају своја острва, даје посебну вредност, ону историјску и културолошку. Чини се да стари и нови свет овде живе у хармонији, колико год је то уопште могуће са тако турбулентном историјом. 

Ако се одлучите да одмор проведете на Манитулину, нећете погрешити. Већ при изласку у прву шетњу, може се десити да чујете тишину и у себи осетите необјашњив мир, онакав какав смо ми осетили. Природа нуди више него што бисте очекивали на овако малој површини: планинарење до видиковаца, пешачење кроз прелепе четинарске и брезове шуме, купање и сунчање на обалама језера Хјурон или на неком од многих језераца на самом острву, дневна крстарења, посматрање заласка сунца, обилазак музеја и галерија. Градићи су мали, не нуде ноћни провод, ресторана нема много и углавном се рано затварају. Не рачунајте на дугачка шеталишта крај воде, осим оног у Провиденс Беј (Providence Bay), где је такође једина већа градска плажа. Већина туриста на овом острву одседа у изнајмљеним или својим викендицама, које углавном имају приватну плажу и понекад пристаниште за чамце. Ако сте, као ми, одсели у хотелу или мотелу, та места ће вам бити недоступна. Јавне плаже су минијатурне, на неке се може сместити само једна или две породице, у најбољем случају десетак људи. Једино плажа у Providence Bay нуди много простора за сунчање, пливање, шетњу или освежење у кафићу-посластичарници.

Поглед са видиковца на врху пешачке стазе Cup & Saucer Trail, која је део Нијагарског гребена (Niagara Escarpment), одузима дах и вредан је два сата пењања и силажења. Лепота густе шуме, седиментних стена, печурки свих боја, густог и меког тепиха од маховине и борових иглица – задржаће сваког љубитеља природе још бар један сат на овом излету.

Целодневно крстарење слатководним фјордом Baie Fine Fjord, које укључује и искрцавање и пењање до језера Топаз, које с правом носи то име, посебан је доживљај, а они који макар донекле познају сликарство канадске Групе седам препознаће да је један од уметника, Arthur Lismer, сликао баш ове пределе. Од проласка испод моста Swing Bridge, па током вожње поред светионика на Strawberry Island и погледа на стари потопљени брод, све до уског пролаза између стрмих стена које су украшене четинарима и светлуцају од белог кварца, пловидба дуга 67 километара на броду са кога у сваком тренутку пуца поглед на драматичне пределе, какве само природа може да наслика, тражи вашу непрестану пажњу и изазива узбуђење.

Невестини водопади (Bridal Vail Falls), испод којих можете да прођете, бројни светионици, мали заливи, љупке марине, добри путеви, а за бициклисте добре стазе и организоване туре, слатководна језера и језерца, од којих нам је срце остало на Сребрном језеру (Silver Lake), које блиста на касном поподневном сунцу као драгуљ – све то што природа Манитулина нуди несебично својим посетиоцима, чини да вам сваки сат изгледа као дан, а дан као недеља.

Чињеница да смо Манитулин посетили у време пандемије  је учинила да је већина музејских и галеријских простора била затворена, а неки кафићи и ресторани такође нису радили, или им је радно време било кратко. Исти је случај био са многим јавним тоалетима.  До туристичких атракција у неким резерватима није се могло доћи, јер су затворили путеве да би се заштитили од туриста у време пандемије. Све што се дешава ове године, у ванредним условима и под строгим мерама опреза, утиче и на то како се одмарамо. Они који су одмор провели у кућици поред воде, топле скоро као Карипско море, која је чиста и у коју се улази кроз песковити плићак, можда нису осетили разлику у односу на претходна летовања. Они који су у својој викендици могли да припремају храну, нису бринули ни о радном времену ресторана, ни о јеловнику, који може бити непривлачан за вегетаријанце и вегане.

Нама, који смо острво посетили први пут, остала је жеља да дођемо још једном. Тишина и необичан мир који смо осетили већ прве вечери и који су трајали до краја, најснажнији су утисак који смо имали после овог путовања.

Нисмо могли да посетимо Dreamer's Rock, посебно значајно спиритуално место, на коме духови предака воде данашње припаднике Првих народа у проналажењу свог духовног пута, место које староседеоци сматрају срцем и душом свог народа. И не треба да га обилазе радознали туристи. За Dreamer's Rock смо сазнали касније, кад смо се већ вратили кући. Тада смо схватили одакле потиче онај неописив мир којим нас је дочекало острво и тишина којом су и наш дух успели да умире народи који су стварали, поштовали и волели ову земљу много пре него што су је Европљани населили.

То нас враћа на почетак ове приче. На Манитулин, острво на коме станује дух, туристи стижу на два начина: преко моста или трајектом. Само пре нешто више од сто година, ниједан од ових начина није био потребан становницима овог дела Канаде. Ту где од 1913. године стоји мост који се два пута дневно окреће да би пропустио бродове са обе стране канала који спаја копно и градић Little Current, припадници Првих народа пловили су стотинама година у својим кануима.

Али, то не значи да кануи више не плове овим делом Онтарија. Напротив. Од градића South Baymouth до Тоберморија на копну, свакодневно вози џиновски трајект по имену Чиџимаун (Che-Cheemaun), чије име значи управо „велики кану“, а који је у стању да за мање од два сата пређе 43 километра и превезе 650 путника и 143  возила. Хиљаде туриста довози своје пластичне кануе, довлаче их на приколицама, носе их на рукама непроходним стазама, само да би их поринули у чисту плаво-зелену воду. Ти исти туристи, укључујући и моју маленкост, кућама се враћају пуни успомена и са сувениром који може да стане на длан: минијатурним кануом од коре дрвета, који неодољиво подсећа на онај који су возили први становници острва на коме станује дух њиховог народа.