МЕКСИКО - Пијесак, чварци и комарци

Захваљујући глумцу Ричарду Бартону, који је давне 1964. године на снимање филма „Ноћ игуане“ повео своју љубавницу, цијели је свијет сазнао за мексичко село Пуерто Ваљарта (Puerto Vallarta). Швалерка мање-више, нико их не би примијетио, али овог пута у питању је била заводница љубичастих очију, такође удата, Елизабет Тејлор. Гламурозни скандал и локација са тропском климом на истој латитуди као Хаваји, одредили су туристичку будућност мјеста, а успут, и моју.

            Прије девет година, пар дана након усељења, у стан ми је ушао, а да не позвони (улазна врата су отворена, осим она са мрежицом), крупан и бркат Мексиканац, лица скривеног испод шешира и сунчаних наочала. Црна Саша!, помислила сам, тражећи погледом предмет који би ми послужио као оружје. Мој муж је отишао у продавницу да купи фарбу за купатило, ко зна шта сe може у међувремену десити. Падоше ми на памет рођаци и пријатељи који су пријекорно махали главом на идеју о куповини стана у Мексику. Криминал, дрога, корупција, прича о пару што су их нарко-дилери живе свезали за сидро и бацили у океан...

            Бркати бандит закорачи према мени, а ја богами, унатрашке.

            Он опет напријед, ја уназад, плешемо без музике.

            Кад је коначно схватио да сам спремна да се бацим са балкона, са шестог спрата, скинуо је шешир и рекао 'добар дан' на савршеном српском!

            Тако сам упознала првог комшију, Мигела Мартинеза, машинског инжењера у пензији, који је некада радио у Београду. Много је волио Југославију, у којој је постао врстан познавалац наше историје, културе и обичаја. Једино око чега се нисмо сложили, била је његова велика симпатија према Титу, али на помен Лепе Брене није било несугласица.

            Сунчање, дремуцкање испод палме, љуљушкање на морским таласима... Живот је личио на бајку. Једини проблем је био како се ријешити пијеска из купаћих гаћа све док се није покварила веш машина.

             У Канади мајстор долази тачно у заказано вријеме. Одбија кафу, поправи квар и очисти иза себе све што је запрљао. Оставља своју пословну картицу, рачун и гаранцију.

            Мексички мајстор каже да ће доћи mañana, што је сутра, али може да буде и прекосутра или крајем недjеље. Чекам га одбројавајући дане као усамљена дјева из староградске пјесме. За разлику од оног из Канаде, овај не одбија ни пиво, ни кафицу. Није сигуран има ли дио који се покварио. Нема. Импровизује неки патрљак и инсталира га. Наплаћује одока, не оставља ни рачун, ни гаранцију, само оштећење на зиду гдје је опалио кутијом са алатом. Аlehandra, Bienvenida a Mexico!

            Саобраћај ме подсјећа на „игре без граница“.

На раскрсницама без семафора, пјешаци користе опробану тактику - најхрабрији истрчи на улицу и на препад заустави возила. Возачи гунђају иза шофершајбни док храброг Мојсија прати непрегледна пјешачка колона. Тако се и вози, уваљује се ко коме стигне, док се стојећки пије и пуши на отвореним камионетима. До возача сједи деда, деда на крилу држи бабу, баба на сваком кољену унуче, а дјеца у наручју по двије чиваве. Какви појасеви, сигурносна сједала и глупости. Ако возило нагло закочи, неће се ни цегер са авокадом просути јер је фиксиран између кантица са бензином, старе пумпе, гајбе пуне празних флаша и цријевом од 25 метара са 25 рупа. И поред свега, има мјеста за комшију Хесуса ако махне да га повезу.

            Пијаце су рај за очи.

Поред рибе, морских плодова, воћа и поврћа, проламају се сиреви, милерами и намази попут разних врста кајмака. Кад сам видјела да Мексиканци праве чварке и користе свињску маст за кухање, постало ми је јасно зашто се комшија Мигел осјећао у Србији као код куће.

            Али, упркос обиљу здраве хране, мексички су прстићи најчешће уроњени у масне кесице чипса. У земљи гдје су марихуана и кокаин доступни на сваком ћошку, цијела се нација навукла на – шећер. Влада је прије неколико година прогласила здравствену узбуну, изазвану високом стопом тешке гојазности. Предвиђају да ће до 2030. око 40% становништва (тренутно их је 130,2 милиона) бити са тјелесним инедексом тежине преко 30, што значи пораст дијабетеса, карцинома и кардиоваскуларних болести, али и жесток удар на економску будућност.

            Планина Сијера Мадре (Sierra Madre), у чијем је подножју моја зграда, дио је планинског ланца који се протеже све до Алберте у Канади, Стеновите планине (Rocky Mountains). Туристи воле да планинаре по џунгли на локацији гдје је Шварценегер снимио филм „Предатор“ и јашу коње до водопада гдје се могу освјежити. Међу густим тропским растињем вребају пауци, змије и јагуари, али најстрашнији од свих су – комарци! Кад би их мексички научници успјели генетички модификовати, да намјесто крви исисавају сало, ријешили би проблем гојазне будућности.

            Наркоси, корупција, убиства, свашта се нађе у новинама, али највећи криминал који сам видјела својим очима су празне флаше кока-коле успутно бачене по улицама и аутобуским станицама. Ноћни клубови са веома скупим и богатим ентеријерима (у којима је више запослених него гостију) и многи други послови, отворени су да би се „прао новац“ и због тога је у највећем интересу мафијаша да овај град држе сигурним и да никоме не зафали длака с главе.

            За Мексиканце не можете рећи да су „хладни странци“.

            Воле да се веселе, обилно једу, пију, плешу и пјевају. Сочно псују, репертоар им је сличан нашем (прво мајка, па остали). Пријатељи се брзо стичу, што подразумијева позиве на рођендане и крштења, а и ненајављени сте увијек добродошли. Већина запослених у мојој згради живе у околним селима, у кућама са земљаним подовима, гдје им добро дође све што мени више не треба. Прије пијетлова сједају на аутобусе да би стигли у град на посао и зарадили дневницу мању од минималне сатнице у Канади. Највише поштују фамилију, религију и традиционалну подјелу улога према половима, али упркос томе, великодушно су удомили једну од највећих  геј комуна у Мексику. Цијели град је прилагођен дугиним бојама: клубови, хотели, крстарења, салони за уљепшавање и масажу, бутици, кабареи и нико на улицама и плажама не окреће главу за  истополним паровима. Романтична зона подједнако је романтична за све који се воле.

            Поред грингоса из Америке и Канаде, на плажама је много домаћих туриста.

Некима од њих се овдје деси први сусрет са океаном, као породици из сеоцета поред Гвадалахаре. Алфредо је на плажу довео супругу, стару мајку и троје дјеце. Пошто нико од њих не зна да плива, сјели су на пијесак гледајући с поносом у њега, мушку главу фамилије, који је у сандалама и чарапама, шорцу и поткошуљи, ставио маску на главу и ушао у плићак да им демонстрира како се рони. Они су задивљено аплаудирали, а да вас не лажем, и ја сам. У свијету који је постао празна амбалажа, непроцијенљив је дијелић њихове искрене радости и усхићења који сам украла.

            Често се, шетајући градом, зауставим испред ресторана са живом музиком, у којима странци изнова наручују једну те исту, једину им познату, мексичку пјесму. Тој латинској химни, написаној прије више од осамдесет година, поткрао се рефрен који ником не да мира - Besame Mucho.

           Драги људи – Љубите се пуно, живот је једноставна ствар.