ЛЕСКОВАЦ - НЕКАД И САД

Идеја „Лесковац јуче, данас, сутра“ родила се у мени убрзо након исељења из родног града, 2004. године. Изрека „време чини своје“ може се применити и на ову моју причу, јер због разних околности ова идеја није остварена раније. Сам наслов јасно указује на циљ који желим да остварим. Одувек сам имао жељу да прикажем места у нашем граду која су од историјске важности, да их помоћу слика и текста просто урежем у сећање свих нас који Лесковац сматрамо својим родним крајем. И не само нас!

Без обзира на богату прошлост Лесковца и околине, оно по чему нас људи препознају приликом упознавања јесте наш чувени лесковачки говор и лесковачки роштиљ. Сасвим довољна основа којом се поносим, али има много тога о чему се може писати, а да то нису наш говор, ћевапи, пљескавица од десет с луком или паприка. Лесковачки крај има много тога да понуди, од врло богатог међуратног периода, познатијег као Златно доба, послератног периода и развоја текстилне индустрије, па све до занимљивих места која могу бити веома привлачне туристичке дестинације.

Лесковац је место које крије право богатство материјалне и духовне културе. Ову књигу бих описао као сликовиту мапу за проналажење тог блага.

             Лесковац је познат по свом говору, неоспорно, лесковачком роштиљу, паприкама, ајвару и ту би се прича приводила крају кад не бих покушавао приказати Лесковац на другачији начин, кроз историју  коју вешто скрива. Смештен у пространој котлини опасаној прелепим планинама, Лесковац у свом окружењу скрива манастире старе више од пет векова, веома важне археолошке локације као што су Царичин град крај Лебана, Скобаљић град крај Вучја, Етно-археолошки парк на Хисару, Градац код Злокућана, некрополу у Малој Копашници, хидроелектрану у Вучју, саграђену 1903, која је у функцији и данас као заштићени споменик културе, преживеле палате лесковачких индустријалаца и богаташа као симбол некадашње индустријске силе овог краја. Лесковац би могао да буде веома примамљива туристичка дестинација за многе људе широм света иако је крајем прошлог века и почетком овог дошао на ивицу  пропасти. И дан-данас се понавља позната изрека „Што јужније то тужније“. Кад бисмо мало размислили и упитали се зашто је то тако, вероватно бисмо на то велико питање тешко дали прави одговор. Нажалост, свака реч ове изреке има своју тежину и тачна је у потпуности, да ли ће тако и остати, искрено се надам да неће.

             У сваком од нас се крије уснули локалпатриота кога треба пробудити и размрдати на прави начин. Мислим да би граду ипак требало посветити много више пажње и одати више поштовања, јер ма какав да је данас, заслужио је.  Има много тога о чему се може причати, писати и што се може сликама представити. „Једна слика, хиљаду речи“ је мото који мени више одговара да покажем живот, прошлост, садашњост, па на неки начин и будућност. Пратећи историјске догађаје након ослобођења од турске власти, са сигурношћу се може рећи да је почетак деведесетих година прошлог века обележило уништавање историјске баштине и културе овог краја на југу Србије на један модеран и политизован начин. У том периоду, од 1990. године па све до средине 2019. године, време је заустављено, у сваком смислу. Међутим, реконструкција и обнова неких од симбола златног доба града 2019-2020. године дају наду и на неки начин показују да та слика, слика оног Лесковца, може опет да заживи.

             Свуда у свету, па тако и у Лесковцу, све почиње од економског препорода након Првог светског рата и велике економске кризе 1924-1925, што је и Лесковац претворило у тада веома успешну индустријску метрополу. Захваљујући брзом и успешном развоју индустрије, након ослобођења од Турака 24. децембра 1878. године (по новом календару), отварањем железнице 1886, као и изградњом електричне централе у Вучју 1903. године, а поготово након завршетка Првог светског рата, од дана ослобођења града 7. октобра 1918, Лесковац постаје веома јак индустријски и економски центар, не само у јужним крајевима већ у целој Србији. Због тога је и добио надимак Српски Манчестер.  Тај назив, који је Лесковац поносно носио у прошлом веку, данас звучи готово претенциозно и све мање се помиње, а верујем да већи део млађег становништва у данашње време и не зна за ово име и шта је оно значило за град и људе у том периоду.

Лесковачки крај је и за време Турака, као и након ослобођења од турске власти, био веома значајан занатски центар. Упркос великом разарању у Првом светском рату, када је велики број занатлија остао без својих радњи и алата, они су ипак успевали да се одрже. Лесковачки крај, након завршетка Првог светског рата је имао око 61.000 становника у 22 општине, а сам Лесковац око 14.000 становника. У међуратном периоду са тако малим бројем становника и свим потешкоћама које је сам град имао, Лесковац је одолевао светској економској кризи и послератном периоду и постао један од главних трговинских и индустријских центара у Србији. По статистикама из старих списа, 1927. године једино је Београд имао више капитала од Лесковца. У том периоду је сам град имао 534 занатских радњи, око 700 трговачких радњи, 11 велетрговина, 39 предузећа у самом граду, плус 17 предузећа у околним местима и око 30 фабрика. Подаци о животу на овим просторима датирају још из 2000. године п. н. е., па отуда и толико значајних археолошких локалитета у Лесковачкој котлини. На југу, Лесковачка котлина се преко Грделичке клисуре надовезује на Врањско-бујановачку котлину. Лесковачка котлина је највећа котлина у Србији. Према северу, котлина је широм отворена, док је са осталих страна окружена планинама.

Са истока њен обод уоквирују Бабичка гора и Селичевица, док се иза ових планина налази прелепи венац Суве планине. Са западне стране Лесковачке котлине уздиже се питома и заобљена планина Радан (1.409 м), док се на јужној страни уздижу планине Кукавица (1.441 м) и Чемерник (1.638 м). Кроз Лесковачку котлину, од југа ка северу, протиче река Јужна Морава, највећа река у овом крају. У Јужну Мораву се уливају Власина, највећа притока некадашњег Лесковачког језера, а данас отока Власинског језера, Јабланица, Ветерница, која је такође била притока Лесковачког језера, као и Пуста река, најстарија котлинска река у овом крају. Лесковачка котлина представља тектонску потолину некадашњег језера, које је у ствари било крајњи огранак Панонског језера.

На подручју лесковачког краја, у унутрашњости Балкана, најстарији становници су били Илири на западу, Трачани у источним крајевима, док су између њих границе чиниле реке Морава и Вардар (800. год. п. н. е.).  Илирско племе Дарданци насељавало је обале Мораве, подручје горњег Вардара, све до Дрима и горњег тока Тимока. После распада Римског царства у 4. веку, област око Лесковца припала је Византији. Већина информација о овој области, до колонизације Словена, налази се у археолошким материјалима о Царичином граду, једном од највећих локалитета ране Византије. Кад је у питању Римско царство, на просторима јужне Србије и лесковачког подручја, од круцијалног значаја из тог доба јесу Царичин град, брдо Хисар, као и археолошки локалитет Мала Копашница – римска некропола.