Nenad Stanković: „Dokle god imaš ideje da nešto radiš, nisi star“

Nenad Stanković, osnivač i direktor Festivala srpskog filma u Torontu, osnivač i glavni urednik „Mi magazina“ i „Tesla magazina“, preko 25 godina svojim zalaganjem doprinosi širenju kulturno-umetničkog života naše emigracije u Severnoj Americi.

1. Čime si se bavio pre dolaska u Kanadu i šta te je navelo da dođeš na ovaj kontinent?

Studirao sam novinarstvo i pozorišnu produkciju u Beogradu. Produkciju sam diplomirao, a kao novinar radio 18 godina. Pisao sam tada za gotovo sve novine u bivšoj Jugoslaviji. Radio sam u jednom opštinskom listu u Beogradu, a potom profesorima na FDU pripremao knjige za štampu.

U Kanadu sam došao u decembru 1993. Otišao sam iz onog beznađa, gde je trebalo i da doktoriram. Čak sam predložio i temu svog doktorata: „Politički kontekst srpske drame od Golubnjače do Svetog Save“. Odlučio sam da dođem ovamo „pod stare dane“, jer dokle god imaš ideje da nešto radiš, nisi star. Tamo sam bio gotovo nemoćan da bilo šta uradim za svoj život i život svoje porodice. Srbija nije pokazala trunku želje da nas zadrži, a u Kanadi sam video budućnost.

2. Kakav je bio tvoj početak kad si došao u Toronto?

Radio sam mnogo i „lutao“ dosta. Nešto kasnije nastavio sam da radim pripremu za štampu i grafički dizajn biltena i magazina za jednog poslodavca. Pre toga, 1994. godine, osnovao sam „Novine“. Angažovao me je pokojni novinar Stevan Zec. Sećam se, došao je kod mene i rekao: „Hoću da liče na Borbu i Politiku, jer to naš narod prepoznaje.“ I krenuli smo od te „babe i žabe“ koncepcije. Novine su bile registrovane na Zecovog zeta, koji ih je kasnije prodao Mirku Stojanoviću, koji je tada bio pravni zastupnik i izlazile su dva puta nedeljno. Današnje „Novine Toronto“ su izdanak tih novina. Bilo je sasvim prirodno da to ja radim, jer sam se skoro 18 godina bavio novinarstvom i pošto sam još davne 1992, za vreme velikog protesta u Beogradu, organizovao list “!Dosta!”, koji je izlazio svakoga dana i u čijem radu je učestvovala skoro čitava katedra dramaturgije.

3. Ove godine u novembru mesecu, Festival srpskog filma u Torontu proslavlja svoje punoletstvo, a od osnivanja Festivala do danas prikazano je preko 100 filmova i videlo ih je preko 40 hiljada gledalaca, kako je sve počelo?

Mnogi ljudi, a pre svih Mika Mihajlović, donosili su filmove. Uvideo sam da postoji publika koja prati ove filmove, a onda sam u Beogradu razgovarao sa Dejanom Vraželićem iz Vansa, producentom „Profesionalca“, u želji da organizujemo neki festival i da se ta publika „zgusne“. Obezbedio mi je osam filmova za prvi festival. Festival je bio odlično posećen. To je bio pravi fenomen, jer se ta naša „nova“ emigracija odjednom pojavila i šteta je što to tada nije bilo prepoznato. Nažalost, mi nismo mogli sami da napravimo kreditnu zadrugu niti da napravimo naš kulturni centar. Festival se prvo zvao „jugoslovenski“, a potom „srpski“. Ranije je bilo veoma teško dopremati filmove, to su bile rolne od 23 kilograma celuloidnih traka, čiji je prevoz koštao preko hiljadu dolara. Međutim, s epohom digitalizacije, sve je postalo mnogo lakše. Više nema te vrste tehničkih problema i prepreka. Najbolje bi bilo kada bi „Filmski centar Srbije“, koji dodeljuje veliki početni kapital za snimanje filmova, u ugovor stavio dozvolu da se ti  filmovi prikazuju i u inostranstvu. Ovako, ostaje nam veliki problem u vezi sa otkupom tih prava od nekih producenata, neki su vrlo gramzivi, a nekima nije ni stalo da im se filmovi prikazuju.

4. Nedavno, u martu mesecu, po drugi put se održao Crossroad filmski festival. Koja je bila ideja ovog festivala?

U razgovoru sa menadžerom Ridžent teatra u Torontu, došao sam na ideju da to bude festival filmova koji nastaju na području gde se ukrštaju kulture, religije, običaji, gde neprestano izbijaju neki konflikti, jer se tamo rađaju zanimljivi filmovi – Avganistan, Iran, Balkan. Tamo gde se stalno nešto „kuva“, kinematografija je najbolja. Ove godine, u toku četvorodnevnog Crossroad filmskog festivala, prikazano je pet filmova sa prostora bivše Jugoslavije – iz Srbije, Bosne, Slovenije i Hrvatske. Festival je otvorio stari film Srđana Koljevića „Žena sa slomljenim nosem“, prikazan u ime sećanja na Nebojšu Glogovca. Zatim dokumentarac „Zarobljeno vreme“ o Peci Popoviću, legendi jugoslovenskog rok i pop novinarstva, koji je ujedno bio i gost ovogodišnjeg Crossroad festivala.

Treći je bosanski  film „Žaba“ Elmira Juhića, rađen na osnovu kultne predstave koja se deset godina prikazivala u sarajevskom Kamernom teatru. Zatim slovenački film „Družinica“ Jana Cvitkovića i hrvatski film „Agape“ Branka Schmidta.

5. Pored angažmana vezanog za film, ti si osnivač i urednik „Mi magazina“ od 1999. i „Tesla magazina“ od 2013. Čime se bavi „Mi magazin“?

Uglavnom se bavi kulturom, umetnošću i naukom, jer  su to potencijali koji nam otvaraju vrata ka svetu. „Mi magazin“ je nastao posle bombardovanja,1999.  godine, zato što je neki tip, novinar, došao ovde u Toronto, napisao priču kako smo mi nostalgični, ovakvi i onakvi... Koristio stereotipe koji vladaju o nama, koji nisu istiniti i takav tekst objavio u „Evropljaninu“. Tada sam rekao: nismo mi takvi, uostalom najnostalgičniji su oni u Srbiji koji su takođe izgubili svoju zemlju. Tako smo moj drug Bane Savin i ja, odlučili da se zove „Mi“ - magazin o vama i nama, pošto smo bili podeljeni. Za „Mi magazin“ su pisali Vlada Pištalo, David Albahari, pisao je pokojni Mika Oklop i drugi.

6. Kakav je po tvom mišljenju položaj srpske dijaspore u odnosu na maticu?

Mi smo jedan list na bujici života koja ga nosi. Nesistematični i neorganizovani. Sa druge strane, mi smo jedna vibrantna zajednica koja ima veliki potencijal, bar kad je o kulturi reč. Međutim, postoje neki različiti interesi koji artikulišu svest pojedinca, gde morgidž kultura određuje naše mogućnosti. Realno gledano, mi kao zajednica institucionalno ne postojimo, rasuti smo, raštrkani kao niz ostrva koje, eto tako, povezuju određena kulturna dešavanja ili nekolicina pojedinaca koji se bave informisanjem.

7. Koji su po tebi koraci da se taj lanac nekako poveže?

Mi smo svi kao neki siročići. Nema nikoga da nam pomogne odande. Ako gledaš političku istoriju, posle 5. oktobra postojao je neki entuzijazam i neka energija. I tada je nastalo Ministarstvo za dijasporu. Međutim, to je u međuvremenu devalviralo, postalo je uprava, pa kancelarija, a sada je to možda jedan čovek u Ministarstvu spoljnjih poslova, neka devojačka soba. Onda shvatiš da u stvari dijaspora služi za političko potkusurivanje, gde su milioni dolara potrošeni na ime dijaspore, koja suštinski nema ništa konkretno od toga, jer ne postoji interes države da se bavi dijasporom.

Postoje dva kanala preko kojih Srbija može da se promoviše. To su sport i kultura.  Ne postoji ekonomija, pogotovo na ovom kontinentu, posebno u tom kontekstu gde smo mi jedna vazalna država.

Mislim da svi mi pomalo moramo da radimo i da se u tim interesovanjima povezujemo i zbližavamo.

8. Kakva je situacija sa ostalim centrima srpske dijaspore na severnoameričkom kontinentu?

Jednom mesečno odlazim u Čikago, gde vlada stereotipno mišljenje da smo mi u Torontu intelektualno i kulturno kvalitetnija zajednica. Međutim, mislim da to ne drži vodu. Smatram da postoji veoma dobra publika svuda, i u Čikagu, i u Torontu.

9. Kakav je tvoj angažman sa srpskom TV Toronto, nedavno si uređivao novogodišnji program sa njima?

Želeo sam nešto da promenimo, da nešto postane gledljivo, bogato kratkim i dinamičnim prilozima i da orijentacija bude na internet.  Na neki način počeo sam da uređujem program i pomognem ljudima sa TV Toronto, Miljani Ristić i Milanu Čobanovu. 

10. Da li planiraš neki novi projekat, da li pišeš knjigu?

Nemam pretenzije da budem pisac. Svako danas može da postane pisac. Odštampa dvesta, trista primeraka i bude pisac. Plati recenziju i sa dva svedoka se učlani u Udruženje pisaca. Sada radim na jednom velikom projektu, pravim knjigu o Hilandaru. To bi trebalo da bude mala monografija, koja će da sadrži čudesne fotografije Martina Candira. To će biti moji putopisi i njegove i moje fotografije, neka vrsta „Hilandara za početnike“. Planiram da organizujem i veliku izložbu Martina Candira. A za dalje, želeo bih da, pored ove knjige o Svetom Savi, napravim knjige o Tesli i Novaku Đokoviću. Tri ikone koje određuju identitet Srbalja danas.

11. Da li sebe smatraš uspešnim?

Ne baš. Treba uvek biti u potpunosti zadovoljan da bi bio uspešan. Ja sam večito nezadovoljan. Da bi bio potpuno zadovoljan trebalo bi da se posvetim sebi i da sebe menjam i usavršavam. Ja sam položio preko 200 ispita na raznim fakultetima i još sam univerzalna neznalica.

12. Da li imaš neki savet za mlade ljude koji se bave novinarstvom?

Novinarstvo je profesija kao i svaka druga. Neophodna je praksa. Ovo čime se mi bavimo ne mogu da kažem da je novinarstvo, ne želim da o tome govorim i nekoga kritikujem, ali nemamo zvanično glasilo koje se bavi nama, našim životom ovde. Sa dolaskom novih trendova u komunikaciji, novinarstvo danas poprilično isčezava u obliku koji ga definiše i koji znamo. Jer je, primera radi, Fejsbuk postao najveća novinska agencija koju uređuju algoritmi. Ovo što mi radimo je buđenje naše publike, želja da ih animiramo i da zajednički sitnim stvarima učestvujemo u buđenju kulturološke svesti.