Lepa Brena – kraljica domaće folk muzike ili „doktor za dušu“

„Zar je važno da l’ se peva ili pjeva?“

Obeležavajući 35 godina svoje karijere, proteklog aprila, Lepa Brena je održala veoma uspešnu koncertnu turneju po gradovima Amerike i Kanade, i predstavila svoj novi album „Zar je važno da l’ se peva ili pjeva?“. Na tuneji je pratila njena muzička ekipa „Brena Team Band“, a specijalni gost bio je Stefan Živojinović, njen sin, takođe pevač, koji je nedavno uspešno zaplovio muzičkim vodama. U top formi i uvek orna za nove početke, Brena je tokom turneje očarala publiku svojom energijom i iznova dokazala da opravdano nosi titulu kraljice domaće folk muzike, a pored toga definitivno i kraljice spektakla. Koncert u Torontu je održan u petak 13. aprila, u klubu REBEL, jednom od prestižnijih noćnih klubova vrhunskog ozvučenja, koji prima oko 3000 posetilaca. Za organizaciju koncerta pobrinula se kompanija Triple Three Promotions (333Promotions.com), koja nam je omogućila i razgovor sa Brenom za časopis SAN.

Velika je radost kada na ovaj kontinent dođe neko naš, bez obzira na to, kako vaša pesma kaže, „da l’ se peva ili pjeva“. Šta za vas znači ova turneja na severnoameričkom kontinentu?

Više ne radim onako mnogo kao nekada, nemam više ni potrebu za tim, a mislim da je dolaženje svake godine opterećenje i za publiku, a i za nas, mi smo ipak veterani, 35 godina smo na estradi. Kad je u pitanju turneja, to su posebne pripreme. Ja ne dolazim na „tezgu“, za mene dolazak u Toronto, Detroit ili Čikago, ima poseban značaj. Kada sam dolazila pre raspada Jugoslavije, to je bila jedna priča, međutim, posle raspada, ovakve turneje imaju jednu sasvim drugačiju priču. Za svaku turneju rade se posebno aranžirane i nove pesme koje nose i dragocenu emotivnu poruku, a pored toga tu je uvek i jedan stari paket nečega čega se mi sećamo iz stare Jugoslavije. Drugo, ja uvek dolazim sa velikom ekipom, sa velikim bendom, to mora da bude ozbiljna organizacija.

U susret svojih 35 godina uspešne karijere, izdali ste novi album sa veoma dirljivom porukom „Zar je važno da l’ se peva ili pjeva?“

Prošle godine izdali smo novi album koji je zaista napravio presedan. Ja sam na početku želela da pesma „pevam ili pjevam“ bude u pop-fazonu i onda kada sam gotovo potpuno odustala od nje, pesmu je „spasio“ Boba, rekavši: „Ako nećes to da snimiš, to će biti moja pesma“. Na kraju je ova pesma ušla u album i jedina je od svih urađena u starinskom stilu, više kao sevdalinka, koja pored ostalog budi emocije na vreme kada smo se družili i voleli bez obzira na razlike. Ostale pesme sa novog albuma su više pop-pesme u modernom stilu. Ja cenim i poštujem sve što je dobro iz prošlosti, ali volim da živim danas okrenuta prema budućnosti.

O čemu govori dokumentarac, kako je teklo snimanje?

Dokumentarac smo snimali godinu dana. Moja želja je bila da publici prikažemo šta je to radila Brena i Slatki greh od 1982-1991, do raspada Jugoslavije. Danas se malo priča o rezultatima, živimo u vreme, rekla bih, poremećenih vrednosti, socijalni život mladih svodi se na društvene mreže. Ja znam da mi to ne možemo da sprečimo, ali nisu ljubav i srce na instagramu. Ovim filmom prosto sam htela da pokažem i mladim i starim generacijama, bez obzira da li vole Lepu Brenu ili ne, da život čine rezultati i jedino što nam treba u životu, osim para koje su nužne, to je ljubav i druženje. Upravo sam želela da prenesem poruku kako smo se mi nekad voleli, kako smo se družili, i da 1000 lajkova ne može da zameni jedan pravi zagrljaj i stisak drugarske ruke. Sebe smatram srećnom osobom, blagoslovenom od Boga, naroda i od svoje porodice, zato što uopšte znam da negujem tu vrstu ljubavi i što imam priliku da, zbog prirode svog posla, čačkam po tim filigranskim osećanjima. Jer na kraju, posle svega, ipak ostane neko koga si voleo, i nešto šta si voleo.

Da li mislite da danas mladi imaju priliku da upoznaju ta prefinjena osećanja?

Danas deca žive u eri apsolutno moćne tehnologije telefona i interneta, sve im je globalno, sve im je poznato, njihovi mozgovi su spremni za to. Ono što zabrinjava je da tu treba povesti računa o zdravlju, emotivnom životu i ljubavi, jer čovek ipak nije kompjuter, treba mu nešto opipljivo, pogled, zagrljaj, dodir, treba nam hrana, kad upališ kompjuter sve ti je virtuelno dostupno ali ipak nešto tu fali. U svom dokumentarcu ja sam upravo htela da naglasim i pokažem mladima da mi stariji prosto negujemo tu ljubav i da ona treba da bude i njima važna. Mladi svakako treba da idu napred, da budu uspešni, treba da putuju, da budu svetski ljudi, ne treba da budu zatucani, primitivni, treba da vole ljude svih nacionalnosti i vera, jer ukoliko se ne prilagode na takav sistem vrednosti i način života širokih shvatanja, koji prihvata različitosti, vratiće se tamo gde ne treba, u prošlost, a od prošlosti se ne živi.

Kada je reč o vašoj vezi s publikom iz dijaspore, da li se može reći da je prisutna neka posebna uzajamna emocija, koja nosi u sebi dozu nostalgije, gde vi kao doktor dobre energije, kroz svoje pesme i nastup, donosite lek za duše svojim fanovima širom planete?

Moja velika želja je bila da budem doktor, moj otac je bio medicinski tehničar i to moje interesovanje je bilo prirodan sled stvari. Toliko sam imala želju da ljude lečim, međutim kad bih videla u očevim stručnim medicinskim knjigama slike otvorenih rana, jaoj, to nisam mogla da gledam, na kraju sam ipak shvatila da neću moći na taj način da pomažem ljudima. Ali nekako sam pronašla, zahvaljujući pesmi, taj lek i za svoju i tuđe duše, jer je pevanje i za mene jedna psihoterapija, a budući da mnogo ljudi prati tu energiju i emociju kroz moje pevanje, znam da sam mnogima pomogla. Tako da sam, eto, i ja pronašla svoju doktorsku disertaciju i zaista smatram da sam doktor za dušu koji leči svojim pesmama.

Za sve nas rasejane po svetu, daleko od zemlje svog porekla, možete li reći kakav je vaš odnos prema životu u inostranstvu, šta mislite koje su prednosti života na Balkanu danas, a koje su prednosti života van otadžbine?

Ne možete da imate i jare i pare. Velika istina je da vredni, talentovani, obrazovani ljudi ne mogu da propadnu, bez obzira da li su na Balkanu ili negde u belom svetu. Ono što stvarno želim da poručim i što nikako ne mogu da prihvatim je negovanje nacionalne netrpeljivosti i šovinizma među ljudima. To je ono što i dalje predstavlja problem na Balkanu, zatim odnos između muškaraca i žena kao odnos slabijeg i jačeg, žena nije zaštićena, deca nisu zaštićena, porodice nisu zaštićene... Vi bar znate da u Americi, Kanadi i uopšte na zapadu, možeš da ostaneš i bez dece i porodice, ako si nasilan. Deca su veoma zaštićena od bilo kakve agresivnosti. Svuda ima problema, kriminala ima i tamo i ovamo, ali mislim da taj jedan civilizacijski nivo, gde država sa stabilnom i dobro razvijenom ekonomijom, prosto postavlja postulate i pravila koja su ispravna i po kojima ljudi treba da žive.
Tokom godine živite u nekoliko svetskih gradova, gde se najbolje osećate, gde je zapravo vaš dom?

Živim svuda, moj dom je čitav svet. Mi najviše vremena provodimo u Americi, na Floridi, u Majamiju, ali boravimo i u Evropi, Monte Karlu, kao i u Beogradu. Pošto nas posao tera da stalno menjamo te naše lokacije, ja gde god dođem, volim što sam došla. Shvatila sam da je to moja karma i moja sreća, ja sam svetski putnik, moja deca i suprug isto tako.

U svom dokumentarcu pominjete priču o nepoznatom čoveku koji je prorekao vašu slavu, još kada ste bili devojčica. Čovek je prolazio pored vaše kuće, zatražio čašu vode i rekao vašoj majci svoje proviđenje da ćete biti toliko slavni, kao u to vreme čuveni maršal Tito. Kao jedna izuzetno uspešna žena s harizmom, da li posle svega, možete reći da su zapravo uspeh i slava predodređeni i zapisani među zvezdama?

Oduvek je to bila enigma za mene. Ja sam mislila da nisam nešto posebno lepa, niti nešto naročito pametna, niti da imam neki glas... Ali kod mene se, izgleda, sklopila neka sedmica na lotou, tako da svaki broj čini nešto svoje u toj dobitnoj kombinaciji, a sedmica je sedmica. Kada malo bolje razmislim, mislim da sam predodeređena, a lično mislim da je svaki čovek predodređen za nešto, ali morate da se borite, ne može čovek da bude uspešan tako što će da leži kod kuće, gleda tv i da kaže: „Ja ću biti uspešan“. Moj lajt-motiv je uvek bio da moram nešto da napravim od svog života, da moram da uspem, jer meni mama nikada nije govorila da ću se udati i da ne moram ništa da radim. To nikada nije postojalo u našoj porodici, veoma rano sam naučila da svoju sreću gradim sama. Imala sam mnogo svojih uspona i padova, i u svakom tom svom usponu, nikad se nisam zanela i pomislila da taj svoj uspeh ne mogu da prevaziđem. Srećna sam što sam postigla određenu stvar, ali ja već sutradan razmišljam kako želim da ostvarim nešto sledeće, želim da sebe prevaziđem, ali ne kako bih bila veća od nekoga, već samo želim da nadogradim sebe, da se širim, učim i usavršavam. Sigurno je bilo i neuspeha i promašaja u mom životu, koje sam podjednako odbolovala i otpatila, kao što sam odslavila ono što sam napravila veoma dobro. Neuspeh me nikada nije demolarisao, to je sastavni deo života, a život ide dalje.

Mediji već neko vreme bruje o tome da se u porodici Živojinović sprema svadba, recite nam nešto više o tom radosnom događaju.

Jeste, Filip Živojinović, Bobin sin iz prvog braka, ženi se pevačicom Aleksandrom Prijović. Svadba je 21. juna, veoma se radujemo, a ja sam konačno dobila pojačanje, u porodici neće više biti odnos 4:1 za muškarce, nego 4:2. I kako koja snajka bude dolazila, ja se nadam da ću da dobijam konačno i na toj ženskoj većini. Setite se samo one serije Dva i po muškarca pa zaključite kako je sve komplikovano. Zamislite mene samu sa njih četvoricom! Sve različiti karakteri, morate da ispoštujete taj muški alter-ego, treba da budete diplomata, čvrsti kada treba, nežni i dobri kada treba, zaštita kada treba. Kada vidite u kakve su momke oni izrasli, zaista mi je drago, vredelo je, a imala sam veliku pomoć od svog supruga Bobe, koji je zaista alfa-mužjak, u pravom smislu.
Svadbu spremaju mladoženja i mladin tata, biće zaista veličanstveno. Mlada Aleksandra Prijović je veoma slatka i dobra devojka i izuzetno dobra pevačica. Veoma sam emotivno vezana za nju, ona ima 22 godine, vrlo je vredna, a počela je da peva sa 16 godina. Trudi se želeći da napreduje u svom životu kao i poslu. Veoma cenim osobe koje su vredne i koje žele da naprave nešto u svom životu. Ja sam za nju neko od koga ona može da očekuje pomoć i podršku, prijateljsku, majčinsku i profesionalnu.

Da li ste iznenađeni koliko uopšte ima naših ljudi rasutih po svetu, a među njima vaših fanova i onih koji slušaju vaše pesme?

Meni je to divno. Žao mi je što nisam Kineskinja, pa bi taj broj bio još mnogo veći. Ja sam navikla da živim u zemlji koja ima 20 i kusur miliona ljudi i uvek sam u komunikaciji sa čitavom dijasporom, to me čini blagoslovenom, radim posao koji volim, lečim sebe i njih pesmom i eto putujem po celom svetu, čovek ne može da poželi bolji posao.